Зашто нацисти нису могли да провале совјетске шифроване поруке у Другом светском рату?

„...ко зароби руског криптографа или заплени руску криптографску технику, добиће као награду Гвоздени крст, одсуство у отаџбину и обезбеђен посао у Берлину, а по завршетку рата ће добити имање на Криму“ – тако је гласила наредба Адолфа Хитлера у августу 1942. године. Али та наредба никада није извршена.

У Великом отаџбинском рату непријатељски стручњаци за декриптовање нису могли да прочитају ниједан ухваћени совјетски криптограм који је био обрађен машинским шифрама. Такав систем шифровања могао је бити проваљен само у једном случају: уколико се поседује примењена техника и кључеви за шифровање. Међутим, руски криптографи у Великом отаџбинском рату су се показали као прави хероји. Шифре им нису откривене умногоме захваљујући њиховој пожртвованости и храбрости.

Стручњак у области криптографије Дмитриј Ларин у свом чланку „Заштита података совјетских партизана у Великом отаџбинском рату“ тврди да су „совјетски криптографи према инструкцији имали поуздано обезбеђење, а поред тога они су обично држали испред себе канистер са бензином и гранату под руком како би у случају да се приближи непријатељ могли уништити документе, технику и себе“.

Лов на совјетске криптографе

Радио-телеграфисткиња Јелена Стемпковска.

Archive photo

Немци су организовали прави лов на совјетске криптографе са циљем да дођу у посед њихове технике и шифара. Због тога су многи криптографи изгубили живот. Руски историчар В. А. Анфилов пише да су „први на удару били криптографи у совјетској амбасади у Немачкој када су 22. јуна 1941. године веома брзо стигли да спале оно најважније, тј. шифре.

Истога дана су есесовци извршили јуриш на зграду совјетског представништва у Берлину. Криптограф совјетског трговинског представништва Николај Логачов се забаракадирао у једној соби и спалио све шифре, губећи свест од густог дима. Хитлеровци су провалили у собу, али је већ било касно – све шифре су биле уништене. Логачов је заробљен, а касније замењен за припаднике немачких дипломатских представништава у Москви“.

Криптографи су демонстрирали прави хероизам бранећи кодове. Трагична прича о смрти радио-телеграфисткиње Јелене Стемпковске објављена је у листу „Красная Армия“: „Немачки војници наоружани аутоматима продрли су на командни положај батаљона. Приметили су радио-телеграфисткињу и појурили према њој. Јелена је узела карабин и убила двојицу немачких војника, али су се хитлеровци у великом броју бацили на Стемпковску и ухватили је. Мучили су је целу ноћ, али је девојка упорно ћутала. Водали су је по пољу и малтретирали је, а затим су јој одсекли руке...“

Тајна руских кодова

Радио-телеграфиста прима вести од совјетског информбироа.

Сергеј Лоскутов/Sputnik

За сваку поруку на фронту је прављен засебан код који затим никада није понављан. Због одсуства криптографског система непријатељ практично никада није успео да дешифрује поруке на совјетском фронту.

У ратним годинама је машинска шифрована комуникација била преоптерећена слањем тајних телеграма. Армијски штабови су свакодневно добијали и по 60 телеграма, а за штабове на фронту је било уобичајено да примају и по 400 телеграма дневно.

На фронту су коришћене криптографске машине и апарати за тајно телефонирање. Најпоузданији криптографски апарат који је коришћен за шифровање порука од посебне важности била је машина са ознаком М-101 „Изумруд“, направљена 1942. године.

Поред „Изумруда“ на фронту је коришћена и опрема „Собољ-П“. По речима историчара Дмитрија Ларина, то је била најсложенија апаратура за шифровање послатих података која није имала премца у свету. Чим су направљени први такви апарати, одмах су послати у Стаљинград. „Собољ-П“ је омогућавао успостављање везе помоћу радио-канала, а не жичаним телефонским линијама које је непријатељ лако могао уништити и прислушкивати. Било је крајње тешко провалити систем шифровања затворене радио-везе.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Битка за Москву. Штаб Западног фронта. Са десне стране: командант Западног фронта, генерал армије Георгиј Жуков.

Sputnik

Чувени команданти Другог светског рата су у мемоарима писали да без криптографа они не би побеђивали у биткама.

Георгиј Жуков, совјетски „маршал Победе“ је писао како му је добро обављени посао криптографа помогао да победи у многим биткама, а маршал Иван Коњев, који је ослобађао Украјину, Молдавију, Румунију, Пољску и Чехословачку, и учествовао у Берлинској и Прашкој операцији, писао је у мемоарима да је војна веза много пута била спасоносна: „Треба одати признање нашој техници и нашим везистима, који су специјално обезбеђивали ту везу и у свакој ситуацији су буквално у корак пратили у кретању свакога коме је било прописано да користи ту везу“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!