Империја пре свега: Три Немца која су славно ратовала за Русију у 19. веку

Василиј Садовников. Поглед на Дворски трг и зграду Главног штаба у Петербургу.

Василиј Садовников. Поглед на Дворски трг и зграду Главног штаба у Петербургу.

Public domain
Руска империја је, као и свака друга, живела по законима свога времена и према својим могућностима, на основу универзалне наднационалне идеје. Као све моћне државе, привлачила је велики број странаца. Једни су боравили у њој привремено, док су били у служби, а други су се трајно настањивали и русифицирали.

Бројни истакнути руски генерали су били странци који су направили каријеру у руској војсци, и то није била ретка појава. Многи прослављени руски генерали били су немачког порекла. Ради напредовања у служби нису морали да мењају ни своја верска убеђења ни националну припадност. Као и остали, служили су самодржављу и Руској империји.

Винцингeроде — аустријски и руски генерал и први руски партизан

Џорџ Доу. Портрет Фердинанда Винцингероде. Државни Ермитаж

Фердинанд фон Винцингeроде потицао је из старе тирингинске породице. Био је становник Хесен-Касела у чију је армију и ступио. Након тога 1790. прелази као добровољац у аустријску армију са којом ратује против јакобинаца у Холандији. После 7 година службе у аустријској војсци прешао је као добровољац у руску службу где је додељен као ађутант кнезу Константину Павловичу са којим је прошао Италијанску кампању 1799. Због својих способности брзо је напредовао и већ 1802. је стигао до чина генерал-ађутанта.

Винцингeроде је учествовао у ратовима против Наполеона у руској и аустријској служби. Био је заједно са Кутузовом у походу 1805. Од 1809. поново је у аустријској војсци са којом учествује у бици код Ашперна у мају исте године. Винцингeродеу је у овој бици здробљена нога.

Фернанд Кормон. Битка код Еслинга (Ашперна), мај 1809-

Када је пала Хабзбуршка монархија поново је прешао у руску службу 1812. где је ратовао у Отаџбинском рату. Винцингeроде био је први истакнути партизан у Отаџбинском рату, мада због свог немачког порекла није толико популаризован као чувени Денис Давидов. Најуспешнија партизанска акција му је био изненадни напад на Витебск 19. августа када је заробио више од 800 француских војника.

Следећи важнији Винценгeродеов задатак је био да препречи пут Наполеоновим трупама приликом одступања у октобру. Чувши од обавештајаца да је Наполеон наредио да се Кремљ дигне у ваздух, Винцингроде је пошао на преговоре након чега је заробљен а замало и стрељан. У француском заробљеништву је остао до западних граница где га је између Вилна и Минска ослободио Черњишевљев партизански одред.

Затим је учествовао у већем броју битака 1813. на европском ратишту, као и у кампањи 1814. године. Истакао се као командант савезничке коњице код Лицена. Због истрошеног здравља и рањавања Винцингeроде није дуго поживео. Умро је 1818. у Висбадену где је отишао на лечење.

Генерал Бенигсенвојсковођа, масон и завереник

Џорџ Доу. Портрет Леонтија Бенигсена. Државни Ермитаж

Леонтиј Бенигсен је потомак угледне немачке породице из Хановера. Рођен је 1745. године. Од малих ногу се усмеравао ка војном образовању. Већ са 14 година ступио је у службу армије Хановера. Борио се у Седмогодишњем рату на страни Прусије и Велике Британије. Следећа станица у војничкој каријери била му је Русија, у чију је војну службу ступио 1773. године. Руска империја је често ратовала тако да су и могућности за напредовање у официрској каријери биле веће него у Хановеру.

Бенигсен се прославио у руско-турском рату (1787) при заузећу тврђава Очакова и Бандера. У то време он је већ имао чин пуковника и командовао је Изјумским коњичким пуком. У руско-пољском рату 1792. године командовао је летећим коњичким одредом. Учествовао је у биткама код Линишка, Соламе 1794. и заузимању Дербента 1796 у рату са Персијом.

Бенигсен је био истакнути масон још у Хановеру. Своје масонство је наставио у Русији где је учествовао у оснивању ложе „Отвореног срца“. У време преврата и убиства императора Павла I био је један од истакнутих завереника. Заједно са осталим завереницима ушао је у цареву собу 11. марта 1801. године. Ипак, по његовим сећањима самом чину убиства није присуствовао.

Најтеже битке су тек предстојале. Наступала је епоха Наполеонових ратова. Прва битка била је код Пилутска 1806. против Жана Лана, једног од најталентованих маршала Француске. Бенигсен је у овој бици имао двоструко више људства а битка је завршена без победника. У време потпуне доминације француске војске ово се сматрало великим успехом. За ову битку добио је орден Св. Ане другог степена. Следеће године Бенингсен је доживео врхунац своје војничке каријере у бици код Прејсиш Ејлауа где му је супарник био сам Наполеон. Битка је завршена нерешено са упоредивим губицима, а сам Наполеон први пут у напону своје каријере није успео да добије одлучујућу битку, претрпевши притом озбиљне губитке. Но у лето 1807. Бенигсен је претрпео пораз код Фридланда од Француза који су овога пута били бројни, али су ипак и у овој бици поднели тешке губитке. Рат на истоку против Русије у многоме је био тежи него у претходном Наполеоновом „блиц кригу“ по Европи.

Антуан Жан Грос. Наполеон током битке Ејлауa.

У време Отаџбинског рата против Наполеоновог похода учествовао је у прављењу планова за Бородинску битку као начелник штаба. Ова епизода његове каријере није високо оцењена. Највећи сукоб у војсци имао је са Баркли де Толијем по питању стратегије. Бенингсен је предлагао да се пре Москве Французима пружи још једна одсудна битка, но овај план је одбачен. У наставку рата командује трупама приликом прогона Наполеонове армије у бици код Тарутина где је рањен.

Након опоравка од рањавања учествује у формирању резервне армије у Пољској која се прикључила бици код Лајпцига („бици народа“) у којој је Бенингсен учествовао. Након победе код Лајпцига редом падају тврђаве Торгау, Витемберг, Магдебург и Хамбург. Ратом Шесте коалиције завршена је Бенигсенова ратна каријера. Добио је још неколико високих одликовања и остао је на служби до 1818. након чега му је дато одобрење да се врати у свој родни Хановер. Бенигсен је пред крај живота ослепео. Умро је 1826. године у 81. години живота.

Генерал Дибич Забалкански

Џорџ Доу. Портрет Ивана Дибича Забалканског. Државни Ермитаж

Ханс Карл Фридрих Антон фон Дибич унд Нартен или русифицирано Иван Иванович Дибич био је познати руски војсковођа немачког порекла. Дибич је пореклом био Немац из Шлезије који је прво војно образовање стекао у Берлинском кадетском корпусу да би се 1801. године преселио у Петроград где је наставио са војном каријером. Наставио је стопама свога оца Ганса Ерендфрида који је такође служио у руској војсци од 1791. када је напустио пруску службу. Дибич је почео службу у знаменитом Семјоновском пуку.

Ратно искуство је стекао у епохи ратова са Наполеоном. Учествовао је у биткама код Аустрелица (1805) и Хајлсберга (1807) где је дошла до изражаја његова храброст. У време Отаџбинског рата 1812. налазио се у корпусу под командом грофа Витгенштејна где се истакао у борбама за Полоцк. Након протеривања Наполеона из Русије Дибич се са руском војском креће ка Француској и учествује у више битака. Добро се показао у борбама за Дрезден, Лајпциц 1813. и борбама за Ла Тером и Арси Сјур Об 1814.

Петер фон Гес. Битка за Полоцк

Након завршетка ратова против Наполеона Дибичева каријера креће се узлазном линијом. Од 1814 до 1823. налазио се на дужности начелника штаба 1. армије, да би 1824. био постављен за начелника Главног штаба. Дибич је био у изузетно добрим односима са Александром I, а звање генерал-ађутанта добио је 1818. Непрекидно је био уз цара до његове смрти у Таганрогу 1825. Наставио је да лојално служи самодржављу до краја, а у улози заштите монарха истакао се као један од главних актера разбијања завере декабриста чиме је задобио поверење Николаја I.

Зашто је био Забалкански?

У новој кампањи на Балкану против Турака Дибич је добио дужност команданта армије која је наступала. Са невеликим снагама сломио је код Кулевче бројнију османску војску којом је командовао Рашид Мехмед Паша и заобишао главнину турских снага. Кулевченска победа дала је могућност руској војсци да се пробије ка Једрену заобилазећи преко рога Старе Планине главни гарнизон тврђаве Шумен. Дибичев блиц криг до Једрена брзо је довео до Једренског мира, погодног за Русију, потписаног 2. септембра 1829. године.

Дибич је писао императору Николају I: „Балкан, који је био неприступачан толико векова, пређен је за три дана, и победоносни стег Вашег Величанства развијен је над зидинама Месембрије, Ахиоле и Бургаза, међу становништвом, које дочекује наше јунаке као ослободиоце и браћу!“.

Император је Дибича за успешну кампању наградио титулом „Забалкански“ након чега му је додељен чин генерал-фелдмаршала.

Григориј Шукајев. Војна епизода руско-турског рата 1828-1829. године

Најтежи војни испит Дибич ће имати приликом гушења великог устанка Пољака који се поклопио са турбулентним периодом у историји европског континента, особено јулском револуцијом у Француској. Дибич је обећао да ће побуну угушити једним ударцем, међутим то се није десило, јер је побуна Пољака превазишла сва очекивања и на врхунцу моћи досезала је број од око 150 000 побуњеника у разним фазама. Прва већа битка у којој је Дибич водио руску армију код Грохова завршена је нерешено а пољски губици нису били критично већи од руских. Пољаци су се показали као тврђи орах од османске војске. Након пропале офанзиве на Варшаву у неколико губернија је проглашено ванредно стање, а рат се претворио у вишемесечну кланицу. Генерал Дибич није дочекао победу над пољским побуњеницима али је повратио своју ратну репутацију победом код Остроленке у мају 1831. разбивши пољску војску под командом Јана Скриженског. То је била Дибичева последња победа. Само три дана након ње умро је од колере. Његови посмртни остаци пребачени су на лутеранско волховско гробље у Петербург.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“