Зашто ова фотографија Заставе Победе није аутентична?

Необично звучи, али на овој чувеној фотографији се над Рајхстагом не вијори права Застава Победе. Ова фотографија је направљена накнадно. Ево како је то било.

Нису скривали сузе

Било је очигледно да се Други светски рат ближи крају када се у априлу 1945. године Црвена армија приближила Берлину. Трећа ударна армијска дивизија Првог белоруског фронта прва је стигла до зграде Рајхстага, где су последње нацистичке снаге биле у обручу и жестоко су браниле своје последње упориште.

Начелник политичке управе Треће ударне армије Фјодор Лисицин је касније написао:

„Предложио сам да се уместо једне направи девет црвених застава [за постављање на зграду Рајхстага], по једна за сваку стрељачку дивизију наше армије. Ратни савет је одобрио ту одлуку. Одлучили смо да избегнемо луксуз и да их направимо од обичног црвеног катуна, али строго по размерама и облику Државне заставе. Жене су узеле маказе, игле и конац, кројиле су и везле. Нису скривале сузе. У том тренутку су многи од нас схватили колико је близу крај овог нечовечног рата...“

Одлучено је да прва дивизија која стигне до Рајхстага постави на њега заставу. То је учињено по директној наредби Јосифа Стаљина. Он је у октобру 1944. године рекао: „Сада пред Црвеном армијом остаје њена последња, закључна мисија – да заједно са армијама наших савезника доврши посао слома немачко-фашистичке армије, да дотуче фашистичку звер у њеној сопственој јазбини и подигне над Берлином Заставу Победе“.

Убрзо после те изјаве у московској фабрици је направљена бархатна пурпурна застава са грбом СССР-а и натписом: „Наша ствар је праведна, ми смо победили!” Међутим, та скупоцена застава није стигла до прве линије фронта, и још увек се не зна због чега.

Неколико застава

Совјетска армија је 30. априла кренула у јуриш на Рајхтаг. Испоставило се да је веома тешко заузети зграду коју брани 5.000 нацистичких војника и официра, и неколико батерија тешке артиљерије.

У току тога дана совјетски радио је пренео саопштење да је на Рајхстаг подигнута Застава Победе, али је то био лажан рапорт, вероватно неког превише опстимистички настројеног официра из штаба Треће ударне армије. Наиме, само једна застава је била причвршћена за стуб портика зграде Рајхстага. До тог места су допузили поручник Кошкарбајев и редов Булатов. Поред тога, како су се јединице 150. и 171. стрељачке дивизије пробијале у унутрашњост зграде, оне су остављале мале и велике црвене заставе да тако обележе простор који контролишу у Рајхстагу.

Тек увече, после трећег јуриша, већи део зграде Рајхстага је био под совјетском контролом. У 22:40 је група совјетских војника успела да се попне на кров портика, а да је не примете Немци који су још увек контролисали горње спратове, и да постави црвену заставу у круну Кипа Победе. Ова застава, међутим, није проглашена за Заставу Победе јер је била постављена на портик, а не на саму зграду... Те ноћи су на зграду постављене још најмање три заставе, али све их је уништила немачка артиљерија. Немци су и даље бранили зграду изнутра и споља.

Цупкање на крову Рајхстага

Остала је читава само једна застава – она коју су на источни део крова у првим часовима 1. маја поставили поручник Алексеј Берест, водник Михаил Јегоров и млађи водник Мелитон Кантарија. Ујутру 2. маја, док су Немци још увек делимично контролисали зграду, Јегоров и Кантарија су се заједно са пуковником Фјодором Зинченком поново попели да још више подигну заставу.

Командир првог батаљона 150. дивизије, капетан Степан Неустројев, био је претпостављени Бересту, Кантарији и Јегорову и одговарао је за тај подухват. Он је касније написао у мемоарима:

„Прошло је више од сат времена. Мислили смо да је готово, да нико није преживео. Одједном видимо како њих тројица цупкају испред стаклене куполе Рајхстага. Јасно нам је било да не цупкају од среће, него је мања вероватноћа да их погоди метак кад се крећу“.

Након неколико дана Застава Победе је скинута и припремљена да се транспортује у Москву. Док је била у просторијама штаба армије официри су на њу дописали „9. стрељачки батаљон 150. дивизије 3. ударне армије 1. белоруског фронта“ да тако овековече своју јединицу.

Па ипак, она није показана на Паради Победе 24. јуна 1945. године. Степан Неустројев, који је требало да носи заставу, био је пет пута рањен на фронту и једва је ходао, а његови војници нису умели добро да марширају јер у ратним условима није било времена за такву врсту обуке. Победничка застава је први пут показана јавности на 20-годишњицу Победе, 9. маја 1965. године. Носили су је Михаил Јегоров, Мелитон Кантарија и пуковник Константин Самсонов.

Права застава се сада чува у посебним условима у подруму Централног музеја Оружаних снага у Москви. На застакљеном постољу је изложена њена верна копија.

Како то да фотографија није аутентична?

Подизање Заставе Победе није снимљено ни фотоапаратом ни камером. После пада Берлина совјетски војни фотограф Јевгениј Халдеј је замолио Алексеја Коваљова, Абдулхакима Исмаилова и Леонида Горичева, војнике из 8. гардијске армије (који нису учествовали у опсади Рајхстага нити су подизали било какве заставе у то време), да позирају за фотографију. Као што се види, застава коју они подижу није Застава Победе (ову заставу на слици је донео Јевгениј Халдеј), и не подижу је на куполу Рајхстага. Али и поред тога, ова фотографија је постала позната као сведочанство историјског тренутка.

Пре објављивања у совјетској штампи фотографија је ретуширана. Застава је тако постала још црвенија а у позадину су додати облаци. Поред тога, Абдулхаким Исмаилов (који се види како држи Алексеја Коваљова док овај подиже заставу) је имао на обе руке по један ручни сат. Совјетским новинарима је било јасно да то може бити повод за сумњу да су совјетски војници пљачкаши и зато је други ручни сат уклоњен пре објављивања. Оригинална неретуширана фотографија се појавила тек 2013. године и сада се налази у Јеврејском музеју у Центру за толеранцију у Москви.