Зашто су СССР и САД хтели да баце атомску бомбу на Месец?

Током 1950-их се захуктао Хладни рат између Совјетског Савеза и САД. Две суперсиле су се такмичиле у броју и моћи нуклеарних бојевих глава, али и у освајању космоса. Ракете су биле неопходне да би непријатељ могао бити збрисан са лица земље једним притиском на дугме, а космичка трка је у већој мери била питање престижа – циљ је био да се свету демонстрира доминација у покоравању небеса.

У одређеном тренутку је настала ситуација када је мало недостајало да се између два поменута аспекта направи опасан спој. Наиме, совјетски академици су озбиљно размишљали о томе да се баци атомска бомба на Месец. Касније се испоставило да је иста варијанта разматрана и у Вашингтону.

„Трка за Месец“

Први човек на Месецу је био Нил Армрстронг. Он је 1969. атерирао на Море спокојства (на површини Месеца) у модулу свемирског брода „Аполо 11“ (мада присталице теорија завере још увек у то сумњају). Совјетски Савез није успео да пошаље човека на Земљин сателит.

Међутим, десет година раније је управо СССР био водећа сила у трци за Месец. Совјетска аутоматска међупланетарна станица „Луна 2“ се прва спустила на месечеву површину 14. септембра 1959. године. Био је то лет у једном смеру. Совјетски научници су буквално „испалили“ станицу са Бајконура. Она је летела 33 часа, а затим се зарила у месечево тле где је остала заувек.

Те 1959. године Америка још увек није могла ни да сања о таквом успеху. „Ово је највиши степен успеха“, рекао је тада амерички научник Кент Гленан. „Нико не сумња да су Руси далеко испред свих других народа када је реч о развоју технике за освајање космоса“. Никита Хрушчов је неколико недеља касније посетио САД и са поносом уручио председнику Двајту Ајзенхауеру копију кугле са амблемима која је стигла на Месец. Она се и сада чува у музеју Ајзенхауеровог родног града Абилина у Тексасу.

Упечатљив доказ

Подразумева се да је пре успешног лета „Луне 2“ било много неуспешних покушаја и одбачених пројеката. Један од најегзотичнијих разматран је годину дана пре лансирања аутоматске међупланетарне станице, када је 1958. године стручњак за нуклеарну физику Јаков Зељдович предложио руководиоцима совјетског космичког програма Сергеју Корољову и Мстиславу Келдишу да се на земљин сателит не шаље обична станица него са моћним нукеарним пуњењем.

Ово питање је разматрано врло озбиљно и није имало ничег заједничког са амбицијама космичких злочинаца. Совјетском Савезу је било потребно да се лет аутоматске међупланетарне станице на Месец примети у иностранству. Страховало се да је станица сувише мала и да њен судар са месечевом површином нико неће приметити. Другачије би било ако би приликом судара експлодирала мања атомска бомба...

„Полазило се од тога да ће бљесак од нуклеарне експлозије приликом удара о Месечеву површину лако забележити све опсерваторије које буду у могућности да у том тренутку посматрају Месец“, објаснио је у књизи „Ракете и људи“ научник и конструктор Борис Черток, један од најближих помоћника Сергеја Корољова.

Није баш најбоља варијанта

Све се завршило добро по Месец. Најпре су Черток и Келдиш одвратили од те идеје Корољова као заједничког руководиоца, а затим и Зељдовича као аутора идеје. Ствар је у томе што је ризик био сувише велики. Аутоматска међупланетарна станица се могла покварити у првим фазама лета и пасти на територију СССР-а са нуклеарним пуњењем. А ако се станица поквари у каснијој фази, када је већ у космосу, онда она, уколико не изгори у атмосфери, може да падне било где на планети и да експлодира. А та ситуација већ није далеко од Трећег светског рата.

На крају је постигнуто да се лет „Луне 2“ забележи у иностранству и без нуклеарне експлозије. Наиме, совјетски научници су обавестили директоора британске опсерваторије који је пратио финалне фазе лета и потврдио информацију Американцима. Нико није сумњао у совјетски тријумф.

На другом крају света

Чинило се да су у време Хладног рата СССР и САД били непомирљиви непријатељи, али су у државном врху и једне и друге земље доношене сличне одлуке. Добар пример је случај са „експлозијом атомске бомбе на Месецу“. Додуше, у САД такав пројекат нису подржавали академици него представници војног врха.

Крајем 1990-их је скинут печат државне тајне са „Пројекта А119“ у оквиру кога су током 1950-их научници агенције NASA разматрали могућност бомбардовања Месеца са циљем да се демонстрира америчка војна моћ.

„Било је јасно да би главни циљ такве експлозије био само реклама и доказ сопствене надмоћи“, рекао је у интервјуу за The Guardian физичар Леонард Рајфел, који је био одговоран за развој Пројекта А119. Њега лично је, додуше, тај пројекат само иритирао: „Ја сам им јасно ставио до знања да ће наука имати огромну штету од уништења (нуклеарном експлозијом) осетљиве средине Месечеве површине, али је представнике Ратног ваздухопловства САД занимао само ефекат који ће та експлозија имати овде, на Земљи“.

И у САД је победио здрав разум. Научници су успели да убеде војни врх да је у овом случају „скупља дара него мера“, тако да се од пројекта одустало. Изгледа да је и у Москви и у Вашингтону схваћено да бомбардовање разорним оружјем јединог природног сателита Земље није ни много безбедно, ни много паметно.