Совјетски Савез није одмах признао размере својих губитака. Званична процена људских жртава после рата расла је директно пропорционално протоку времена: ако су власти одмах после Другог светског рата признавале 7 милиона жртава, данас знамо да је у том рату погинуло не мање од 26,6 милиона становника СССР.
Још увек је тешко замислити толики број убијених у рату и страдалих у позадини. Али још теже је било изборити се са овим недостатком људи.
Једноставан одговор на питање како је Совјетском Савезу то пошло за руком је: никако. Од ових губитака Русија не може потпуно да се опорави чак ни после 75 година.
Земља жена
Као прво, ситуацију је додатно отежавало то што губици нису били распоређени равномерно у свим старосним групама. Међу убијенима било је највише људи у узрасту за мобилизацију (што је такође репродуктивно доба). Као друго, првенствено су страдали мушкарци. Као последица тога, у становништву се појавила значајна диспропорција међу половима.
„Дисбаланс између мушкараца и жена у Русији био је чак већи него у Украјини и Белорусији, које су за време рата биле у целости под окупацијом, док се у Русији под окупацијом нашло само око четвртине становништва”, истиче истраживач људских губитака Николај Савченко.
Према попису из 1959. године, жена је било за 18,43 милиона више него мушкараца, а наталитет је преполовљен. „Овако велики пад није се догодио чак ни у Немачкој или Пољској, које су претрпеле значајне људске губитке током Другог светског рата”, каже експерт из центра „Карнеги”, заменик директора Института за демографију „Високе школе економије” Михаил Денисенко. Миграције такође нису могле да помогну, јер мало људи је сањало о томе да се пресели у Совјетски Савез и малом броју је то било дозвољено.
Шта су предузели?
Касније, у послератном Совјетском Савезу крајем 80-их година овај дисбаланс се знатно смањио и прираштај становништва је већ достигао пристојан ниво, мада није био константан. На пример, 80-их година у земљи је рођено за 2 милиона и 280 хиљаде више деце него што се очекивало по свим прогнозама.
За ове привремене скокове наталитета заслужне су само две околности. Једна од њих се догодила још пре Другог светског рата. 1936. године Стаљин је објавио одлуку „О забрани абортуса”. Осим тога, планирао је пакет мера финансијске помоћи мајкама. А затим се појавила тајна одлука Народног комесаријата за здравство о повлачењу из трговине свих контрацептивних средстава.
И поред свега тога, Русија је била прва земља на свету у којој је озакоњен прекид трудноће по женином избору (у европским земљама то се догодило тек после Другог светског рата, 50-их година). 20-их година 20. века револуционарка и Лењинова супруга Надежда Крупска је записала: „Доктори и бабице су зарађивали на абортусима. Јефтин абортус коме су прибегавале шваље, послуга и други, обично су обављали потпуно некомпетентни људи и био је веома ризичан… Не може се сматрати злочином уништење плода који још није постао живо биће и представља још увек део мајчиног организма.” Овакво размишљање је у то доба било распрострањено. Али због економских тешкоћа, посебно масовне глади 1932-1933. године, у земљи је почео незаустављиво да пада наталитет и 30-их година Совјетски Савез се одлучује на нагли заокрет у социјалној политици.
Друга околност су олакшице које су се добијале у оквиру демографске политике земље. Њих су могле да користе жене рођене 50-60 година, тако да је 80-их дошло до наглог скока наталитета. Све то је обезбедило нестабилан, али ипак позитиван прираштај становништва. 2010. године разлика у земљи између броја мушкараца и жена смањена је на 8 милиона.
Па ипак, то је неупоредиво са ситуацијом каква би била да је тих скоро 27 милиона људи преживело. Експерти и даље оцењују да Русија „умире”.
Још један пад
2017. године наталитет у Русији је био најнижи у последњих 10 година, и отада ситуација се није поправила. Како би се нешто променило, држава је почела специјални национални пројекат са трајањем до 2024. године под називом „Демографија” и са буџетом од преко 40 милијарди долара. Овај програм је директан наставак државних програма подршке из средине 2000-их, и његова основна покретачка снага је исплаћивање помоћи за породице са више деце (multiple-child allowance).
Александар Авилов/Moskva Agency
Али сматра се да ни то неће бити довољно и демографи предвиђају још један пад наталитета. Једни притом критикују пројекат „Демографија” због претерано великог буџета, док други сматрају да финансирање треба увећати барем 4 пута, док не достигне 2% БДП-а. Како истиче генерални директор Института за научно-друштвену експертизу Сергеј Рибаљченко, „у европским земљама овај показатељ је 3-4% БДП-а, а у Француској 5-6%”, па оно што данас постоји у Русији није довољно.
Прочитајте такође! Како се у Русији стимулише наталитет?