Падобрански десанти и искрцавања маринаца: Пет најефектнијих руских операција

1. Искрцавање на обале Шведске (1719)

И Шведска и Русија су 1719. године биле свесне какав ће бити исход Великог северног рата. Само је било питање колику територију ће Швеђани изгубити. Видећи да шведско руководство нерадо иде у сусрет склапању мира, руске власти су одлучиле да задају Швеђанима последњи, „подстицајни“ ударац.

У шведске воде су упловиле 132 руске галије, 21 велики једрењак и 100 чамаца. На обалу Шведске и на острва близу Стокхолма искрцало се преко 26.000 руских војника. Они су опљачкали територију на коју су се искрцали али нису планирали да нападну шведску престоницу. Поред тога, било им је наређено да не убијају мештане и не спаљују њихове храмове. Руси нису планирали да наљуте Швеђане него да их приморају на склапање мировног споразума.

Шведска флота је кренула у контранапад тако да су руски десантни одреди били принуђени на повлачење, али им је ипак пошло за руком да опљачкају и спале 8 градова, 140 имања, 21 фабрику, 1.363 насеља, 21 воденицу и 26 војних складишта.

Оваква искрцавања су се наставила и у 1720. и 1721. години, све док Шведска коначно није капитулирала.

2. Десантна операција у Керчу и Феодосији (1941)

Већина совјетских војних операција и контраофанзива 1941. године имала је катастрофалан исход. Изузетак је у том погледу била операција у Керчу и Феодосији. Она је бар у самом почетку била успешна.

Крајем 1941. године Вермахт је окупирао цело Кримско полуострво, изузев Севастопоља који је био под опсадом. У покушају да поново успостави контролу над изгубљеном територијом Црвена армија је 26. децембра извршила велике десанте на различите делове источне обале Крима, конкретно на полуострво Керч.

Ту су војници из десантних чамаца усред зиме ускочили у хладну воду и изашли на обалу мокри до голе коже. Такво искрцавање је проузроковало много жртава услед смрзавања. Наредних дана је стегао јак мраз, тако да се Керчански мореуз замрзао па су на лед могле да се искрцају и друге трупе, чак и лаки тенкови.

За мање од недељу дана Црвена армија је сломила непријатељски отпор и ослободила цело Керчанско полуострво. Истина, изгубила је преко 40.000 војника, док су Немци, како се процењује, изгубили 10.000 људи.

И поред успешног искрцавања иницијатива совјетских трупа је временом спласнула, тако да су црвеноармејци у мају 1942. године поново морали да се повуку са Керчанског полуострва. Исте године 4. јула пао је и Севастопољ, тако да су Немци заузели цео Крим.

3. Падобранска операција на Вјазми (1942)

После успешне контраофанзиве Црвене армије код Москве у децембру 1941. године заустављено је немачко надирање према главном граду СССР-а (такозвана операција Тајфун). Штавише, непријатељ је био принуђен да се повуче од 150 до 400 километра на запад.

Совјетска команда је схватила да је дошло време за преузимање иницијативе у рату. У јануару 1942. године предузета је велика офанзива против немачке Групе армија „Центар“, а падобрански десанти су били важан део те акције.

У јануару и фебруару 1942. године неколико група падобранских јединица десантирано је у непријатељску позадину близу Вјазме. Тада се у непријатељској позадини против Вермахта борило преко 10.000 совјетских војника. Од оружја су имали 320 минобацача, 541 митраљез и 300 противтенковских пушака. Падобрански одреди су имали задатак да пресеку снабдевање немачких снага и да их нападну слеђа, у сусрет совјетским трупама које су на линији фронта кренуле у офанзиву.

Операција се, међутим, није одвијала онако како је планирано. Велика совјетска офанзива је спласнула. Црвена армија је поднела тешке губитке. Падобранске снаге су уместо неколико дана провеле у непријатељској позадини скоро пет месеци. Тамо им је као појачање стигао Први гардијски коњички корпус који је успео да пробије непријатељски фронт.

Ове заједничке снаге су пресекле окупирану територију у појасу од 500 километара. У тој позадини су избегавали опкољавања, бранили су се и прелазили у контранападе, организовали диверзантске акције и заседе. Тако су везали за себе пет немачких дивизија.

Пре него што ће се сјединити са главнином совјетских трупа, падобранске и коњичке јединице су у јуну ликвидирале преко 15.000 непријатељских војника.

4. Операција „Дунав“ (1968)

Чехословачка је као један од кључних чланова Совјетског блока одлучила 1968. године да крене својим путем. Период демократизације и либерализације у овој земљи, који је покренула влада Александра Дубчека, познат као Прашко пролеће, претио је да потпуно одвоји ову земљу од совјетског утицаја.

Није било никакве шансе да се СССР помири са тим. Заједно са другим савезницима из Источног блока Совјети су кренули у операцују „Дунав“, тј. у војну интервенцију, свргавање режима и довођење на власт људи који више одговарају Москви.

У 2:00 по поноћи 21. августа „цивилни“ авион Ан-12 затражио је дозволу за слетање на прашки аеродром Рузиње (данас познат као аеродром „Вацлав Хавел“) због техничког квара. Када је авион слетео из њега је истрчало неколико стотина војника. То су били припадници совјетске Седме падобранско-десантне дивизије.

Они су брзо запосели аеродром и обезбедили даље слетање многобројних авиона са преосталим трупама и опремом. У Праг је сваког минута слетао по један авион. Истовремено су велике колоне трупа Источног блока ушле у Чехословачку из разних праваца. У операцији је учествовало више од пола милиона војника.

Падобранско-десантне јединице су слетеле и на друге кључне аеродроме у Чехословачкој. У Брну су, на пример, искакали из авиона пре него што се потпуно зауставио. Носили су нове плаве беретке које су нешто раније уведене у совјетске падобранске десантне трупе, тако да су мештани у почетку мислили да је то армија НАТО.

У 4:30 ујутру совјетски падобранци су запосели зграде чехословачке владе, заробили Дубчека и његове министре, да би их неколико часова касније предали КГБ-у. Био је то потпуни слом Прашког пролећа.

5. Операција „Замка“ (1986)

Била је то једна од најуспешнијих совјетских акција у Авганистанском рату. У операцији „Замка“ совјетске трупе су заузеле важан утврђени положај – базу за снабдевање муџахедина у Кокари-Шаршарију близу границе са Ираном.

У почетку није све ишло глатко. Припадници 345. издвојеног гардијског падобранско-десантног пука планирали су за 18. август 1986. године тајно десантирање на доминантне коте близу муџахединске базе. Али, као што се често дешавало у том рату, муџахедини су добро знали време и место десанта.

Због тога су падобранци били принуђени да искачу из хеликоптера под снажном непријатељском ватром. Имали су много губитака, посебно од непријатељских минобацача. Хеликоптери Ми-8 су непрекидно летели, евакуисали рањенике и довозили резерву на бојно поље.

После тешке борбе падобранци су коначно сломили отпор муџахедина, обезбедили десантирање главнине и брзо кренули на непријатељску базу, блокирајући је из разних праваца.

Уз подршку ваздушних напада авионима Су-25 и артиљеријске ватре совјетске трупе су 25. августа заузеле базу и у њој 26 складишта муниције, 25 утврђених објеката и 32 пећинска склоништа. У овој операцији ликвидирана је кључна муџахединска „Уједињена западна група“, мада је њен предводник Исмаил Хан, један од најважнијих авганистанских команданата, успео да пребегне у суседни Иран.