Ноћне море царских гимназија: Зашто је школовање у Руској империји било тешко

Час математике у Серпуховској женској гимназији

TASS
Школски затвори, шибање, бубање, поштовање претпостављених, само су неки од синонима за школовање у гимназијама у Русији пре Револуције, међу ђацима доживљено као истинско искушење. Ипак, и такво какво је било, образовање је представљало луксуз доступан само одабранима.

„Господе Боже, како ми је све деловало одвратно“. Овако је писац Сергеј Аксаков (1791-1859 гг.), потомак старе племићке породице Аксакових описао прве утиске које је на њега оставила гимназија у Казању. У својим мемоарима Аксаков се подробно осврће на недаће које су биле неодвојиви део гимназијског живота, од хладних соба, устајања пре зоре, свађа и туча око умиваоника ујутру, одласка на молитву марширајући, до лоше хране.

Услови у којима су гимназијалци живели, заиста су били сурови, мада крајем деветнаестог и почетком двадесетог века постају далеко блажи, него 1801. године, када се Аксаков уписао. И упркос свему сваки гимназијалац, па и онај најизмученији, могао је себе сматрати привелегованом особом у односу на већину својих сународника.

Иља Рјепин. „Пушкин на испиту у Царском селу, 8. јануар 1815. године

Образовање није намењено свима

Свима доступно образовање у Русији уведено је после 1917. године, за време бољшевика. За све време постојања царевине велики део становништва није умео чак ни да чита и пише (према подацима првог пописа становништа Руске империје 1897. године неписмено је било две трећине становништва).

Најпрестижнијом образовном установом сматрала се управо седмогодишња класична гимназија у којој су се школовала деца из виђенијих породица, племићи, богата буржоазија, најуспешнији „разночинци“ (урбана интелигенција). Људи су једноставније похађали државне школе или реалне гимназије. Директан упис на факултет омогућавала је по правилу само гимназија.  

Портрет гимназијалца, 1894. године

„У гимназијама је постојао имовински цензус, мада не превише строг, годишња школарина износила је око 25 рубаља годишње, што је била месечна плата радника. Власт је разматрала њено повећање како би гимназије биле што неприступачније за оне који су потицали из сиромашних средина, а које су родитељи хтели да изведу на прави пут“, каже Алексеј Љубжин, аутор монографије „Историја руске школе у време империје“.

Гимназија Харитонова у Самари, снимљено 1895-1904.

Влада је 1887. године чак донела такозвани „службени акт о куварициној деци“ који је препоручивао да се у гимназије не примају деца из сиромашних породица. Власт се плашила да сиромашни, али образовани људи не доведу земљу до револуције. На крају њихова страховања су се и обистинила.

Државна школа

Гвоздена дисциплина

Срећнике који су успели да се упишу у гимназију чекала су сурова времена. Почетком 19. века ни мало се није презало од телесног кажњавања. Ђаци нижих разреда за учињене прекршаје добијали су прутом. „Шибање ће заувек остати једна од најмрачнијих страница историје наше школе“, писао је књижевник Павел Засодимски. „Нико од оних које су тукли ко вола у купусу никада није постао ваљан човек, напротив завршавали би као развратници и пијанци.“

Групни портрет ученика гимназије из града Царицина (данас Волгоград) 1910. година

Временом се шибању све ређе прибегавало, а у Повељи из 1864. било је и званично забрањено. Међутим, занимљива је реакција странаца којима је био послат нацрт ове Повеље. Енглески и немачки педагози били су револтирани, верујући да телесно кажњавање не треба укидати. Произилази да је руска школа по хуманости била испред Европе.

Александровска реална гимназија (Тјумењ)

У 19. веку популарна врста кажњавања био је и затвор у школи. За изузетно тешке прекршаје као што су, рецимо, туча или покушај да се у школу донесе дуван, гимназијалци су затварани у празну собу без прозора, у којој су проводили од пет до шеснаест сати.

У кругу гимназије ученици су увек морали да носе униформе и школу достојно репрезентују чак и у слободно време. Још строжија правила важила су за женске гимназије и друге школе које су, наравно, биле одвојене од мушких. „Гимназијалцима је било забрањено да излазе из куће после осам сати увече, да седе на клупама поред продавница, иду у биоскоп, посећују војне клубове о празницима“, објашњава доктор историјских наука Валериј Кружников, наводећи да је чак и за одлазак у позориште била потребна дозвола.

Матуранткиње у женској гимназији број 1 у Нижњем Новгороду

Вера у Бога и латински

Настава у гимназијма подразумевала је озбиљну идеолошку тиранију. Ученици су морали да буду одани императору и религији, па се пред почетак часова певала химна „Боже, чувај цара“, а један од главних предмета био је Закон божији. Он се предавао у свим разредима и имао не само моралну него и идеолошку функцију, каже Кружњиков.

Ученици су могли слободно да бирају веру, а императоров указ из 1829. године налагао је да се у школама поставе вероучитељи за сваку вероисповест. Док бубање латинског нико није могао да прескочи.

Групни портрет ученика гимназије из града Царицина (данас Волгоград) 1910. година

Класична гимназија зато се и звала класична, јер је пажњу посвећивала учењу племенитих старих језика, латинског и грчког. И док је старогрчки на крају био изборни предмет, латински, „тај суви, мртви предмет“, како га је у мемоарима назвао Дмитриј Засосов, морали су да уче сви.

Ђаци испред зграде реалне гимназије, Чељабинск, 1900-1908.

Целокупна та тиранија није била превише ефикасна. Гимназијалци су латински здушно мрзели, а према Закону божијем бивали све скептичнији. „Из бројних мемоара може се закључити да док је у првој половини 19 века било много побожних гимназијалаца, у другој половини се сматрало одважним напустити црквену службу под неким изговором, или прекршити пост, наводи Андреј Шеваљев, аутор текста „Субкултура петербуршких гимназијалаца“. Строга гимназијска правила нису успела да од деце направе верне слуге императору, велики број гимназијалаца и студената, као што је познато, подржао је револуције почетком двадесетог века. 

Гимназијалци, снимљено 1900-тих

Прочитајте такође! Школе за „племените девојке“ поново у Русији

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“