Да ли је Черчилова рођака била совјетска шпијунка?

„Ја нисам бољшевик. Али ја сам покушала да схватим дух комунизма и он ме је крајње заинтересовао“, написала је током путовања кроз Совјетску Русију 1920. године рођака Винстона Черчила Клер Шеридан у свом дневнику који је објављен под називом „Руски портрети“.

Британска контраобавештајна служба MI-5, међутим, није била склона да јој поверује. Напротив, рођаку једног од најутицајних људи у Енглеског третирала је као бољшевичког шпијуна.

Скандалозно путовање

Сродство са војним министром Винстоном Черчилом није било једино чиме се могла похвалити Клер Шеридан. Она је била позната вајарка. Њена професионална делатност ју је и одвела у главни град Совјетске Русије.

У сусрету са представницима совјетске трговачке делегације у Лондону 1920. године Клер је изјавила да је целог живота гајила љубав према руској књижевности, музици, плесу и сликарству. И одмах је позвана да посети Русију.

У то време, међутим, британски држављани то нису могли лако да изведу. Тек је била окончана интервенција Антанте у Русији, а један број британских јединица је још увек био на Криму, последњем упоришту Беле армије. Штавише, Енглеска није журила да званично призна Совјетску Русију, иако је водила са њом трговачке преговоре.

Посета бољшевичке земље третирана је као потпуно безумље, али Шериданова није много марила за јавно мњење. Преко Стокхолма и Талина је „та моја дивља рођака“ (како се изразио Черчил) отпутовала у Москву.

У совјетској Москви

У Русији је Клер дочекана као почасна гошћа. Два месеца је живела у Кремљу, одлазила у позоришта, посматрала како живе обични људи и чудила се ономе што је видела: „Зашто сам ја срећна овде, иако сам одсечена од свега чему припадам? Шта је то у овој земљи што је свакога увек очаравало?“

„Зашто су ови људи, иако мање образовани, толико културнији од нас? Лондонске галерије су празне. У Британском музеју можете случајно срести неког немачког студента. А овде су галерије и музеји пуни радних људи. Лондон нуди понижавајуће осредње мјузикле и позоришне комаде у којима образовани кругови уживају и аплаудирају им. А овде се гомиле народа тискају да виде Шекспира“, написала је она у свом дневнику.

Клер је много разговарала са Московљанима, фотографисала и писала белешке: „Сада први пут осећам да сам морално и ментално слободна... Волим ово место и све људе у њему. Волим људе које сам срела и оне који прођу поред мене на улици. Волим атмосферу пуну меланхолије, пожртвовања, трагедије. Надахњује ме овај народ очишћен огњем. Одушевљава ме достојанство њиховог страдања и одважност њихове вере“.

Са друге стране, она није губила из вида разлог због кога је дошла у совјетску престоницу. А разлог је био да изваја портрете бољшевичких лидера, укључујући Зиновјева, Камењева, Дзержинског, Троцког и, наравно, Лењина.

Чак је и приватно поразговарала са „вођом руске револуције“. Владимир Лењин јој је у шали приговорио да је у сродству са „човеком иза кога стоји сва моћ капитализма“. На то му је Клер напоменула да је њен други рођак био члан Ирске левичарске партије Шин Фејн. Лењин се на насмејао и рекао: „Мора бити да је весело када се све троје окупите“.

Хладан пријем

Код куће у Великој Британији Клер је дочекана са хладноћом која се граничила са непријатељством. Она је фактички постала персона нон грата у високом друштву. Чак је и Черчил одбио да комуницира са њом, бар привремено.

Шеридан је негодовала тврдећи да њена посета није имала везе са политиком, али су Британци били револтирани нечувеним путовањем, пријатељством са бољшевицима и подржавањем Русије.

MI-5 je обратила посебну пажњу на рођаку британског министра. Ова служба није могла занемарити њене двосмислене речи о Русији и Русима: „Хтела бих вечито да живим међу њима, или да радим за њих споља, да радим и да се борим за мир који ће залечити њихове ране“.

Под микроскопом службе MI-5

Под непрекидном „присмотром“ јавности Шериданова је била принуђена да напусти Британију. Отиснула се на несвакидашњи „пут око света“. Била је у интимној вези са Чарлијем Чаплином, срела се са Мусолинијем у Швајцарској и слушала говоре младог Хитлера у Немачкој. Где год би отишла свуда су је у стопу пратили агенти МИ-5.

Ова служба је 1925. године открила да је детаље разговора са Черчилом (тадашњим министром финансија) о спољној политици Шериданова пренела уреднику листа Daily Herald Норману Еверу, за кога се сматрало да је совјетски агент.

Убрзо затим се, како је сазнала MI-5, њена финансијска ситуација брзо побољшала, што је сумњиво. Десет година је имала финансијских проблема, а онда је отпутовала у Алжир и измирила све дугове. Британска обавештајна служба је сматрала да су ту Руси умешали своје прсте.

„С обзиром на чињенице везане за њену финансијску ситуацију чврсто смо уверени да је Клер на руском платном списку и да је послата у Северну Африку како би дошла у додир са тамошњом ситуацијом и преносила информације у једном или другом смеру“, каже се у извештају MI-5.

MI-5 је у више наврата преносила Черчилу своје сумње у погледу Клер Шеридан, али их је он увек игнорисао. Штавише, када је почео Други светски рат Винстон и Клер су се коначно помирили и изгладили све несугласице из прошлости.

Клер Шеридан је умрла 1970. у својој 85. години. Против ње никада није покренута никаква истрага.