Распон крила му је као фудбалски терен, а висок је као четвороспратница. Свако ће се запитати: коме је потребна таква грдосија и како она уопште може да лети? Али, Совјетски Савез је волео амбициозне планове. Авион је добио број Ан-225 и име „Мрија” (на украјинском: „машта”).
Било је то 1975. године. Према оригиналној замисли, џиновски авион је имао два задатка. Као прво, СССР је желео да има авион који би космичке шатлове прабацивао са места производње на место лансирања. Сматрали су да је монтажа на космодрому скупља од производње летећег космодрома. Као друго, овакав авион намеравали су да користе као први ступањ ракете-носача, за полетање космичких бродова из ваздуха.
„Мрија” је настала у оквиру програма „Енергија” - „Буран”. То је био совјетски транспортни космички систем, пандан америчком пројекту „Спејс шатл”. Било је планирано да се шатл „Буран” превози на „леђима” авиона. Празна „Мрија” била је тешка 250 тона, а могла је да полети при максималној тежини од 640 тона.
У то доба пројекат је носио ознаку тајности, али, како се присећа водећи конструктор Анатолиј Вовњанко, у његовој реализацији је „непосредно и посредно учествовало стотине хиљада научника, конструктора, инжењера, војних лица, пилота, радника и других стручњака”. То није био једноставан подухват, јер су рокови били строги, а делови су се правили у фабрикама широм земље. Као резултат свега тога, „Мрија” је први пут узлетела са аеродрома Бајконур 1989. године, носећи на леђима шатл „Буран” тежак преко 60 тона.
Исте године авион је представљен на Париском сајму ваздухопловства, где је постао права сензација. Чедо совјетских инжењера заиста је било најтежи теретни авион који је икада узлетео. „Мрија” је представљена на сајмовима у Канади, Чешкој, Великој Британији и САД.
После светске презентације конструкторима су почеле да стижу разне понуде. Један страни предузетник (име није објављено) желео је од „Мрије” да направи крузерски авион VIP класе, у којем би постојале одвојене кабине за бизнисмене и младенце, удобни салони за остале путнике, као и „дјути-фри шопови”, ресторани и казина.
Овакав авион могао је лети на маршрути Сиднеј – Лондон – Токио – Сиднеј. „Тада сам још мислио да ће бити лако организовати техничко одржавање и обезбедити ресурсе за авион, јер се ради о дугим летовима, а користан терет је мали”, сећа се Вовњанко.
И сва остала тестирања била су успешна, па би „Мрију” очекивала светла будућност, да није дошло до распада СССР-а 1991. године. Програм „Енергија-Буран” је затворен и сви даљи радови обустављени. Авион је приликом поделе добила Украјина, јер је тамо првобитно пројектован, а касније стациониран.
Укупно су имали један цео авион и један недовршен. Међутим, Украјина није успела да пронађе средства за наставак пројекта, па су „Мрију” почели да растављају на делове.
Ситуација се променила 2000-их, када се појавила потреба за комерцијалним превозом супертешких терета. Тада је овај јединствени авион обновљен, а од 2002. године поново је почео да лети, сада у саставу украјинских „Авиолинија Антонова”.
„Мрија” је, између осталог, превезла: 250 тона специјалне технике из Прага до Ташкента, жирафе, јахту шпанског краља, хуманитарну помоћ за Пакистан и, на пример, генератор тежак 174 тоне за јерменску електрану из Франкфурта у Јереван. Због овог последњег лета авион се нашао у Гинисовој књизи рекорда, јер је превезао највећи појединачан комад терета у историји ваздухопловства.
За други недовршени авион заинтересовали су се Кинези. Али у децембру 2017. године дефинитивно су одустали од њега, јер се испоставило да већина аеродрома на свету није у стању да прими авион такве масе и габарита.
Што се тиче Русије, и њој су нудили да откупи „Мрију”, али „Роскосмос” није више био заинтересован за космичке могућности авиона. Што се великих терета тиче, са њима могу да се носе и руски Ан-124 „Руслан”. Тако да од тог посла није било ништа.
Истина, нису сви одустали од идеје летећег космодрома. У априлу 2019. године америчка компанија „Stratolaunch System”, коју је основао један од оснивача компаније Microsoft, демонстрирала је први лет свог џиновског авиона Model 351 изнад пустиње у Калифорнији. Он има исте задатке какве је првобитно имала „Мрија” и максималну масу при полетању од 590 тона, што значи да је „Мрија” и даље најтежи авион на светском небу.