После победе совјетске војске код Моске 1941. године, када је разбијен мит о непобедивости нацистичке Немачке, Јосиф Стаљин, народни вођа, био је изабран и за „почасног поглавицу Индијанаца”. Уз ново звање ишао је и нови симбол: национални индијански украс за главу. Историју овог предмета РИА Новости сазнали су у Музеју савремене историје Русије.
Симбол новог статуса био је украс за главу поглавице северноамеричких Индијанаца. Он је направљен од перја, украшен тракама, перлама и везом. У традицији староседелачких народа западне хемисфере овај атрибут власти није означавао само статус војног лидера, већ и његову духовну и заштитничку моћ.
„Било је много кандидата за поглавицу племена, али на крају је као највећи војсковођа 1941. године изабран Јосиф Стаљин”, написао је председник америчког Друштва за војну помоћ Русији Едвард Картер у писму совјетском амбасадору у Америци Константину Уманском.
„Вођи народа” није било могуће лично уручити капу од перја, јер је крај Великог отаџбинског рата још увек био далеко. Зато је Пол Хорн, вођа Индијанске конфедерације Америке, поглавица ирокезијског племена Мохок, поклон „Ратнику 1941. године – Великом Џоу” најпре предао Едварду Картеру. Рецимо узгред да је Пол Хорн био радник у Бруклинској луци и синдикални вођа.
Церемонија уручења поклона одржана је у фебруару 1942. године у Њујорку уз индијанске ритуале.
„Као симбол нашег јединства у борби против Хитлера и нашег дивљења његовом вођству у тој борби, ми предајемо Јосифу Стаљину капу поглавице коју он треба да носи као почасни поглавица наших племена”, цитирао је Пола Хорна „Њујорк Тајмс”.
Поклон америчких Индијанаца Јосифу Стаљину постао је велика сензација у Америци. Све новине су писале о томе.
Историјски извори не говоре ништа о томе да ли се совјетском вођи допао поклон Индијанаца и да ли је он нашао времена да га испроба. Па ипак, овај пријатељски гест је примљен са поштовањем: 9. децембра 1944. године Стаљинов секретаријат је поклон америчких Индијанаца предао Државном музеју револуције.
Данас се индијански поклон Стаљину чува у депоима Музеја савремене историје Русије, који је наследио Музеј револуције.