Како се Совјетски Савез борио против пијанства (ФОТОГРАФИЈЕ)

Пијанство као црта националног карактера руског народа можда је први пут поменуо кнез Владимир, који је живео крајем 9. и почетком 10. века. Њему се приписује легендарна фраза: „Весеље Русије је да пије“. Забрана алкохола је могла бити један од разлога што стара Русија није примила ислам него православље.

Руски цареви су били прилично благонаклони према пијанству, а и сами су волели да попију. Катарини II се приписује ова изјава: „Пијаним народом је лакше управљати“.

У 19. веку је у Руској империји било покушаја да се пропагира трезвеност. Прву прохибицију је увео цар Николај II када је почео Први светски рат.

Совјетска власт је наставила ову трезвењачку политику. Бољшевицима су требали одморни пролетери који су способни за рад. Током 1920-их, у доба нове екномске политике, укинута је забрана продаје алкохола јер је постало очигледно да његово конзумирање доноси много новца.

Касније је у СССР-у предузето још неколико кампања против алкохола. На пример, 1929. године је забрањено пиво, као и тезге где је оно продавано, а у новинама су штампани чланци о штетности алкохола.

Међутим, власт је схватила колике губитке трпи економија па је производња пива обновљена 1934. године. Чак су се појавиле и нове врсте.

Већ 1958. је народ конзумирао алкохол у великим количинама и са разним поводима – и за скидање стреса, и ради разоноде. Нарочито се много пило празником. Тада је власт донела одлуку о ограничењу продаје вотке и алкохолних пића.

Али људи на селу најчешће нису ни куповали алкохол у продавници него су сами „пекли брљу“ (на руском „самогон“, јако алкохолно пиће слично вотки које се справља код куће). То су радили тајно (људи на доњој фотографији чак се крију у шуми). Није се могло замислити да гозба или празник прођу без чашице. Током 1960-их власти су покренуле борбу против приватне производње алкохола и производњу самогона су прогласиле за кривично дело.

Па ипак, у свим периодима се алкохол могао купити у ресторану. Додуше, то су себи могли да приуште само богати људи.

Најпознатије кампање против алкохола организоване су током 1970-их и 1980-их. Тада је уведено принудно лечење од алкохолизма и основане су фамозне „здравствено-поправне профилакторије“.

У таквим установама људи нису лечени него су једноставно затварани у четири зида где нису имали приступ алкохолу и наркотицима. Услови у којима су држани „пацијенти“ били су слични затворским.

Навише садизма је било у такозваним „трезнилиштима“ (рус. „вытрезвитель“), тј. установама које су постојале од 1928. па све до 2000-их. У „трезнилишта“ је полиција спроводила пијане људе затечене на улици. Тамо их је чекао лекарски преглед после чега су тежи случајеви пребацивани у болницу, а лакши су остајали ту док се не отрезне.

Свако привођење у „трезнилиште“ подразумевало је пријаву фирми где човек ради. Тамо је он могао добити озбиљну опомену. У овим установама су примењиване понижавајуће методе трежњења. Радници „трезнилишта“ су пијаног човека водили под хладан туш, а ако је пружао отпор везивали су га за кревет.

И данас Русија води интензивну борбу против конзумирања алкохола. Од 2009. године забрањено је рекламирање алкохолних пића у медијима, а продаја таквих пића је забрањена ноћу, од 22:00 или 23:00 до 8:00 или 9:00 (у зависности од региона).

Према подацима које износи Министарство здравља, конзумирање алкохола је од 2011. до 2018. двоструко смањено – са 18 је спало на 9,7 литара етил-алкохола годишње по глави становника.