Како су Летонци спасавали комунизам у Русији

Репродукација слике Индулиса Августовича Зариња „Песма” (летонски црвени стрелци)

Репродукација слике Индулиса Августовича Зариња „Песма” (летонски црвени стрелци)

Михаил Кулешов/Sputnik
Одлични војници у борби и сурови извршиоци казнених операција, Летонци су много учинили за одржање власти бољшевика у Русији. За то су, међутим, добили награду какву нису очекивали.

Они су били најпоузданија и најефикаснија војна сила бољшевика. Летонски „црвени” стрелци не само што су спасавали совјетску власт на фронтовима Грађанског рата у Русији, већ су чак неколико пута спасли живот лично Лењину.

У одбрану Летоније

Иако се у руској царској војсци није са одобравањем гледало на оснивање националних војних формација, 1915. године није било избора. Немачка војска је великом брзином заузела територију Курландије (Западна Летонија) и напредовала ка Риги.

Немачки војници се одмарају на плажи у граду Скатре у Летонији на путу за град Лијепаја (немачки назив: Либау) за време Првог светског рата, око 1915.

Наређење о формирању летонских добровољачких одреда 1. августа је потписао командант Севернозападног фронта Михаил Алексејев и већ до краја године у борбу је ушло шест батаљона. Управо они су одиграли кључну улогу у спречавању Немаца да заузму Ригу и себи отворе директан пут према престоници, Петрограду.

После тога стрељачки одреди су се херојски и често самопожртвовано  борили против непријатеља. Између осталог, у Митавској офанзиви, познатој као „Божићне борбе”, Летонци су изгубили скоро десет хиљада људи, успевши да заједно са сибирским јединицама пробију добро припремљену непријатељску одбрану.

Добровољци 3. Курземског батаљона 1915. године

На бранику револуције

Када су после Фебруарске револуције дисциплина и организованост брзо почели да напуштају руску војску, летонске стрељачке јединице биле су једне од ретких које су успеле да задрже борбени дух на високом нивоу. С обзиром да су већи део Летоније окупирали Немци, они нису имали где да дезертирају.

Већина припадника летонских стрељачких јединица октобар 1917. године дочекала је са одушевљењем. Они су подржавали комунистичке идеале, као и обећање бољшевика да ће убрзо склопити дуго жељени мир. „Против свих облика контрареволуције, ма где се појаве, ми ћемо одмах устати свом снагом нашег оружја”, гласила је резолуције 6. пука летонских стрелаца.  

Фебруарска револуција (крај фебруара – почетак марта 1917). Стрељачке јединице на протесту у близини Риге.

Као одлично организована и поуздана војна сила, летонски стрељачки одреди су, након што су се прикључили „Црвенима”, постали интервентни тим бољшевика. Упућивани на најопасније делове фронта Грађанског рата, они су одбранили Петроград од Јуденича, Москву од Деникина, а на Криму дотукли Врангела. 1919. године чак су успели да у својој земљи Летонији успоставе совјетску власт, додуше, само на кратко.

„Црвени” летонски стрелци активно су учествовали у гушењу бројних побуна широм територије коју су контролисали бољшевици. Захваљујући њиховој суровости у народу се појавила изрека: „Не тражи џелата, него Летонца!”.

„Сви су их се бојали. Градови, вароши и села су им се потчињавали. Никоме се нису склањали с пута. Са капама накривљеним на потиљак, раскопчаним оковратницима, пушкама преко рамена са кундаком окренутим нагоре, они су крстарили уздуж и попреко Русије, склањајући оне који би им се нашли на путу”, писао је о летонским стрељачким јединицама војни дописник Јанис Поријетис.

Управо Летонцима је било поверено да чувају кључне стратешке објекте у Москви, као и самог Лењина и друге бољшевичке лидере. Летонски „црвени” стрелци су, према речима историчара Владимира Булдагова, постали „преторијанска гарда Кремља”.

Побуна левих есера 

6. јула 1918. године леви есери (лево крило Партије социјалиста револуционара), саборци бољшевика у коалиционој влади, незадовољни склапањем тешког Брест-Литовског мира, у Москви дижу побуну. Датум није случајно изабран; управо тог дана летонски стрелци су у природи изван града славили свој национални празник Лиго (Јанов дан).

Јул 1918. Летонски стрелци чувају 5. конгрес Совјета

Након што су ликвидирале немачког амбасадора Вилхелма фон Мирбаха, како би испровоцирале Немачку да објави рат, и ухапсиле руководиоца ВЧК-а (Сверуске ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже) Феликса Дзержинског, војне јединице верне есерима почеле су да заузимају кључне објекте у престоници. У опасности су се нашли и сам Лењин и читава бољшевичка власт.

И опет су у помоћ притекли Летонци. Са муком окупљени пукови кренули су у јуриш и, упркос великим губицима, за један дан угушили побуну.

„Завера амбасадора”

Убрзо се указала и друга прилика да се Летонци покажу. У августу 1918. године дошло је до такозване „завере амбасадора”, о којој многи детаљи до данас нису познати.  

Према верзији једног од руководилаца ВЧК-а Јекаба Петерса (који је такође био Летонац, али није припадао стрељачким јединицама), шеф специјалне британске мисије Роберт Локарт је у договору са амбасадором Француске Жозефом Нулансом и америчким изаслаником Дејвидом Френсисом покушао да поткупи летонске „црвене” стрелце, дајући им задатак да ухапсе или ликвидирају Лењина, а затим се прикључе страним војним снагама.

„Црвене” летонске стрељачке јединице код артиљеријског оруђа

Међутим, командант артиљеријског дивизиона 1. летонске дивизије Едуард Берзиниш, кога су завереници покушали да поткупе, био је заправо подметнути агент ВЧК-а. Завера је раскринкана.  

За кормилом власти

Када су на Криму разбијене снаге Врангела и активна фаза Грађанског рата окончана, летонске стрељачке јединице су распуштене. Део бораца се вратио у „буржоаску” Летонију, док су остали место под сунцем потражили у новој отаџбини.

Команданти летонских стрељачких јединица (као и неки Летонци који нису припадали војним снагама) добили су врхунске позиције у совјетској власти. Густав Бокис, на пример, постао је начелник механизованих снага Црвене Армије, Јукум Вацијентис се неко време налазио на положају главнокомандујућег, а Јекаб Алкснис је предводио снаге Ратног ваздухопловства. Едуард Берзниш, који је учествовао у случају Локарта, био је један од креатора система радних логора ГУЛАГ, а Јанис Берзиниш (коме је право име било Петерис Кјузис) био је оснивач и руководилац совјетске војне обавештајне службе.

Летонски „црвени” стрелци

„Лењинови преторијанци”, који су 20-их година били високо цењени, у новој епохи 30-их година Стаљину нису били потребни. Већина их је ухапшена и стрељана за време Великог терора.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“