Расуло уместо слободе: Како је укидање кметства изазвало револуцију у Русији

Читање Манифеста (о ослобођењу сељака), Кустодијев, 1907. /За издање И. Н. Кнебеља „Руска историја у сликама“

Читање Манифеста (о ослобођењу сељака), Кустодијев, 1907. /За издање И. Н. Кнебеља „Руска историја у сликама“

Руска реформа 1861. године имала је за циљ ослобађање сељака, али је заправо гурнула целу земљу у хаос. Показаћемо како се то одвијало, корак по корак.

Укидање кметства у Русији био је сложен и вишеслојан процес који је трајао деценијама, и није како треба ни доведен до краја када је 1917. избила револуција. Грађани Русије већином ни данас нису потпуно свесни свих последица укидања кметства. Ми ћемо овде описати горку истину која се крије иза сјајне фасаде ослобођења руских сељака.

Кметство је било „барутана испод државе“

Портрет руског императора Николаја I.

Добар део руске историје – од средине 17. века до укидања кметства 1861. године – сељаци су били везани за земљу коју су обрађивали. Газде су их могле куповати и продавати. Основна људска права за њих нису важила. После Француске револуције која је прокламовала личну слободу као једно од основних људских права кметство је морало бити укинуто.

Император Николај I је основао девет тајних комитета који су разматрали укидање кметства током целе његове владавине, од 1826. до цареве смрти 1855. године. Николај I је схватао да сељаци морају поседовати своју земљу и преклињао је свога сина Александра II да им то не ускраћује како не би дошло до националне катастрофе. Говорио је да је кметство „барутана испод државе“ и да његово укидање треба да буде „најнужнији посао који остављам своме сину“.

Сматрало се да је укидање кметства неопходно и због тога што су током 1840-их и 1850-их сељачке буне постале честа појава, нарочито после разорног Кримског рата. Фитиљ је већ био упаљен.

Реформу су осмислили земљопоседници

После смрти Николаја I само 37% руских сељака су били кметови (око девет милиона људи). Спахије су, међутим, константно биле у финансијској кризи. Две трећине њихових имања биле су дате држави као залог, а племићи нису пословали са тим имањима. Зато су се земљопоседници очајнички противили реформи.

Руски император Александар II (између 1870 и 1886).

План реформе је састављен 1857. године али су му се жестоко успротивиле спахије као чланови комитета за реформу, тако да је план 1859. измењен у њихову корист. Сељацима је дата слобода, али без земље, што је био најгори могући сценарио на који је упозоравао император Николај. Манифест о ослобађању кметова потписан је 3. марта 1861. године.

Реформа је подједнако оштетила и кметове и спахије

Сељаци су добили личну слободу, а да би могли сами себе издржавати добили су мале парцеле (око 3,5 хектара) које је држава купила од спахија. Међутим, држава је ту земљу изнајмила сељацима уз годишњу камату од 5,6%. Сељаци је нису могли напустити нити продати у наредних 49 година!

Факсимил манифеста од 19. фебруара 1861. године према издању „Велика реформа“, 1911.

Спахије су добиле најбољу земљу, а сељацима су остављене неплодне парцеле или мочварно земљиште. Слобода сељака се огледала само у новом начину управљања њиховом заједницом. У свему осталом им се живот није нимало променио.

И спахије су лоше прошле. Држава им је бивше кметове платила обвезницама које су могле бити уновчене, али су коштале далеко мање од номиналне вредности. Требало је да држава исплати 902 милиона рубаља (за око 9 милиона кметова), али је ускратила спахијама 316 милиона због њихових дугова. Годишњи буџет Русије у том периоду је износио 311 милиона рубаља.

Да ли је та сума била довољна? Пођимо од тога да је спахија који је имао 300 кметова у оно време третиран као богат човек, али тај исти спахија је после реформе добио свега 30.000 рубаља. Са тим новцем је племићка породица могла живети на високој нози само 5-6 година. Другим речима, тај новац је требало инвестирати или орочити, али племићи нису то знали. Историчар Семјон Екштут пише: „Племство је... третирало тај новац као компензацију за своје губитке, а не као почетни капитал. Племићи нису инвестирали свој новац у развој земље – радије су га трошили у иностранству“.

Реформа није имала позитиван економски ефекат

Григориј Мјасоједов, оглашавање Манифеста 1861, 1873. година

У совјетским уџбеницима историје пише да је кметство морало бити укинуто јер је спречавало економски раст, будући да би сељаци боље радили кад су слободни. Нажалост, то није истина. Александар Малахов тврди да је просечан амерички роб радио 2,6 пута више од руског кмета.

Спахије су своје кметове „мотивисале“ за рад батинањем и новцем, али сељаци који нису били кметови, тј. који су имали личну слободу и плаћали држави порезе, радили су лошије и мање од кметова. Слободни сељаци су сејали 42% мање семена, а продуктивност њиховог рада је била за 16% мања од рада кметова. Дакле, после смањења пореза и радних сати (што је учињено у реформи) сељаци су почели да раде мање, а не више. Чак ако је међу њима било богатијих и успешнијих људи, који су успели да покрену приватни посао, они су и даље били у мањини.

Реформа је изазвала многобројне сељачке буне

Сергеј Арсенјевич Виноградов 1869-1939, Просјаци испред храма, 1899.

Одмах после Манифеста избио је велик број сељачких буна. Сељаци су сматрали да је та реформа „лажна“, јер су и после ње били у истом положају као и раније, тј. радили су за спахију. Многи сељаци су престали да раде и придружили су се бунту. У марту 1861. године војска је послата у девет (од укупно 65) руских губернија да угуши нереде. У априлу је било 29, а у марту 38 побуњених губернија. Током 1861. године избило је 1.176 буна. Већ 1863. њихов број је премашио 2.000. Од тога је војска угушила преко 700 побуна. По мишљењу многих савременика био је то прави сељачки рат.

Василиј Максимов, Продаја имовине због неплаћених дажбина, 1880-1881.

Најпоразнија је била околност што су сељаци заправо плаћали више него што је коштала земља. Укупна цена сељачке земље је 1855. године износила 544 милиона рубаља, а сељаци су за њу морали да плате укупно 844 милиона рубаља (с обзиром на годишњу камату од 5,6%). Временом је та сума постајала све већа. За ту земљу су сељаци 1906. године платили 1,57 милијарди рубаља (три пута скупље!). Услед тога су осиромашили и кренули у градове трбухом за крухом. Без породице и далеко од завичаја били су револтирани и спремни на бунт против државе која их је пљачкала.

Реформом су племићи постали сиромашнији, а сељаци су остали без ичега

И. С. Тургењев у викенд-кући породице Миљутин. Баден Баден, 1867.

Почетком 20. века скоро све племићке породице у Русији су осиромашиле. Чак и у Чеховљевој драми „Вишњик“ слуга Фирс каже да је ослобођење руских кметова „катастрофа“ и за сељаке и за спахије.

Племићи су потрошили сав свој новац не знајући како да послују са њим, тако да више нису били потребни држави. Бивши сељаци су сада постали радничка класа, сиромашна и озлојеђена. Ти људи су живели далеко од свога огњишта и своје породице (ако су нешто од тога уопште имали). Било је то плодно тло за комунистичку пропаганду.

Није чудо што се први декрет совјетске власти тицао управо земље. Лењин је, наиме, обећао да ће вратити земљу сељацима. Он то на крају није учинио, али је то обећање помогло комунистима да подигну револуцију и победе у њој. То је последица саможиве тежње императора и племства да се одвоје од обичног народа и да ништа не раде.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“