Алексеј Леонов (1934-2019), совјетски космонаут који се у оквиру мисије свемирског брода Восход-2 први у историји прошетао по свемиру, преминуо је 11. октобра 2019. године. Председник Русије Владимир Путин је изразио саучешће његовој породици и пријатељима. „Добро су се познавали и Путин је веома поштовао Леонова… увек се дивио његовој храбрости”, рекао је прес-секретар руског председника Дмитриј Песков.
85-годишњи Леонов за собом је имао дугу и богату каријеру. Од 1970. до 1991. године радио је као заменик руководиоца Центра за обуку космонаута. У то време је, 1975. године, учествовао и у Експерименталном лету „Аполо-Сојуз”, што је био први свемирски лет који су две суперсиле извеле заједно. У свемиру су се тада спојили америчким модул и совјетска капсула. Леонов се налазио на челу совјетске посаде.
Након пензионисања 1991. године Леонов је сарађивао са комерцијалним структурама, а слободно време посвећивао уметности, сликајући углавном свемир. Али, заувек ће бити упамћен као први човек који је изашао у свемирски простор и вратио се. А ово путовање (које је касније постало основа за руски играни филм „Време првих” из 2017. године) није било нимало једноставно.
Савршен кандидат
„Лет у свемир захтева од вас сву вашу енергију, све ваше знање, сву вашу вештину”, говорио је Леонов годинама после своје велике авантуре. „Провео сам само 12 минута у отвореном свемирском простору. Али сад могу да кажем да је за сваки минут било потребно годину дана припреме за Земљи.”
Његов пут до свемира био је типичан када се ради о Совјетском Савезу. Рођен у сибирском беспућу у близини града Кемерово (3.600 километара од Москве), напорним радом је успео да постане пилот, довољно искусан и храбар да се прикључи првим совјетским космонаутима 1960. године. Међу њима је био и Јуриј Гагарин, који је касније постао први човек у свемиру.
Sputnik
У то доба Совјетски Савез је пажљиво, корак по корак, освајао свемир. 1961. године полетела је прва мисија са човеком у свемир (Јуриј Гагарин). 1963. године у свемир је отишла прва жена (Валентина Терешкова). 1964. године лансирана је прва ракета која је носила више од једне особе. Следећи корак био је космонаут у слободном простору свемира, сам у вакуумској празнини.
„Са састанака са потенцијалним новим кандидатима за лет, највише се сећам Леонова”, записао је у својим мемоарима „Ракете и људи” Борис Черток, конструктор ракета у совјетском свемирском програму. „Имао је нешто веома налик Гагариновој срчаности… а поглед му је био веома будан”. Није само Черток био импресиониран њиме, па је управо Леонов изабран за овај лет.
Звезде и невоље
„Звезде су биле лево и десно од мене, изнад и свуд око мене”, описивао је Леонов задивљујући призор који га је пратио до краја живота. Он није био сам на драматичном лету у марту 1965 године. Свемирским бродом Восход-2 управљао је његов колега Павел Бељајев, чији је задатак био, између осталог, да помогне Леонову да се врати у брод, ако дође до проблема.
TASS
А проблеми нису изостали! С обзиром да је било немогуће да се услови у свемиру у потпуности симулирају на Земљи, током 12 минута Леоновљевог лебдења у близини брода, са којим је био повезан споном дугом 5,3 метара, његово свемирско одело је почело да се надима, што му је успоравало кретање. Са надуваним оделом Леонов је једва успео да се врати у Восход-2, јер се кретао веома споро и трпео преоптерећење. Реално је постојала могућност да ће остати у свемиру.
Sputnik
„[Кад сам се вратио у свемирски брод], скинуо сам кацигу и покушао да обришем очи од зноја, али нисам успео – то је било као да ми је неко сасуо воду на главу”, рекао је касније Леонов. Авантура Леонова и Бељајева, ипак, није још била завршена. Систем за аутоматско слетање се покварио, па су морали ручно да слете. Како не би оштетили неки објекат на Земљи, Бељајев је свемирски брод одвезао до Северног Урала, где су са падобранима искочили из њега.
Дуго путовање кући
Због квара накомуникационим системима (што је касније препознато као велики неуспех мисије), космонаути су два дана морали да преживе у шуми, на стотине километара удаљени од најближег града. „Седели смо тамо у нашим скафандерима два дана, нисмо код себе имали никакву другу одећу”, причао је Леонов. Коначно су спасени и пребачени у Москву.
„Током наше мисије три или четири пута смо могли да изгубимо животе”, закључио је Леонов касније. Али је он (за разлику од Павела Бељанова, који је умро 1970. године са само 40 година) водио дуг и испуњен живот, надживевши и државу која га је послала међу звезде. Током читавог живота запамтио је тих 12 минута у отвореном свемирском простору и учинио све што је могао да човечанство приближи космосу.
Sputnik
Прочитаjте jош! Космос без границa: 40 година од експедиције „Сојуз-Аполо”