Зашто је власт руског цара била „Богом дана“?

И папа римски би могао позавидети руском цару на његовом положају у духовној хијерархији. Католички поглавар је о таквим могућностима могао само да сања.

Када су терористи из организације „Народна воља“ планирали убиство цара Александра II мислили су да ће „тиранинова смрт“ подстаћи народ на свеопшти устанак у коме ће се цела земља ујединити. А постигли су управо супротно – чак су и либерали оплакивали цара. Припадници „Народне воље“ су очекивали да ће бити слављени као ослободиоци, а уместо тога су проглашени за чудовишта. Није ни могло бити другачије. У очима већине Руса њихов цар није могао учинити ништа лоше јер је био представник Божији на земљи.

Атентат на цара Александра II у Санкт Петербургу, Русија, 19. век.

Данас је прошло већ више од 100 година откако се последњи руски монарх одрекао престола. Међутим, и даље је живо колективно сећање руског народа у коме је владар човек чија власт не потиче од људских закона или воље народа, него од Бога. Ето због чега су Руси навикли да за своје невоље криве кога год стигну, од бољара до министара, али само не цара.

У ком смислу је царева власт потицала од Бога?

Синови неба

Свака цивилизација је имала сопствено схватање односа између Бога/богова и владара. У Древном Египту фараон је третиран као земаљско оваплоћење бога Хоруса. У Старој Кини, где није било монотеистичке религије, за императора се говорило да је „син неба“, а његова власт је прихватана без поговора, као судбина. У Римској империји је император приносио жртве у име свога народа молећи богове за милост, срећу, родну годину, итд. Владар је у том погледу играо улогу главног жреца (паганског свештенослужитеља) у свом народу.

Хришћанско схватање је другачије. У посланици Светог апостола Павла Римљанима (13, 1) читамо следеће: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене“. А још пре тога у Причама Соломоновим (8, 15): „Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду“.

Теолог Јелена Хаупа пише да је за богобојажљиве хришћане смисао власти био у томе што им је она помагала да се припреме за вечни живот: „Император је у Божијим очима био одговоран за спасење народа“. Стара Русија је ту концепцију императорске власти преузела од Византије и реализовала је.

Цар и папа римски

У чему се састојала кључна разлика између власти византијског, а самим тим и руског цара, и власти римског папе?

Миропомазање императора Николаја Александровича 	у Успенском храму (Серов).

Католичка црква тврди да је папа наследник апостола Петра, првог међу Христовим апостолима. „Чувај овце моје“, рекао је Христос Петру (Јн 21,16).

Руска православна црква оспорава такво гледиште сматрајући да папа не управља Христовом Црквом на земљи, те да је римски епископ својевремено уживао само посебан статус, што је далеко од апсолутне власти.

Према православним теолозима, Помазаник или Месија је био само Христос (и сама та реч на грчком значи „помазаник“). Световни владар међутим, може бити само намесник Божији, и та разлика је врло важна. У тој улози император (или цар) има апсолутну власт, али у исто време и апсолутну одговорност пред Богом. Цар дакле, треба да се потчињава Божијим законима, а земаљске може и сам да пише. Рекло би се да је ту све јасно.

М.А. Зичи, Крунисање Александра II у Успенском храму Московског кремља.

Један део одговорности пред Богом се састојао у томе да цар извуче земљу из кризе кад год је вера била у опасности. На пример, да сазива црквене саборе и председава на њима, па чак и да буде арбитар у случају свађе или спора између црквених јерараха. Из тог разлога је Иван Грозни, дошавши 1551. године на власт одмах сазвао такозвани Стоглави сабор да би решио читав низ неслагања и помирио духове у Руској цркви.

Дужност која се не може одбацити

Уз апсолутну власт коју је поседовао, владар је сносио и апсолутну одговорност, и знао је да сав свој живот треба да посвети тој дужности. Видљиви симбол тог завета била је церемонија крунисања. Крунисање или коронација је западни израз, а Руси су за царско устоличење имали израз „помазање на царство“ или „венчавање на царство“. У питању је врло важна особеност која се често губи приликом превода са руског. 

Император Николај II, 1915.

Царево помазање је било симбол његовог „венчања“ са царевином и народом. Свако венчање је веза која се успоставља на небу, па се тако и цар на мистичан начин „жени“ својом царевином и не може раскинути ту свештену заједницу. Управо због тога многи Руси нису могли веровати да се цар Николај II одрекао престола, нити да се цар уопште може одрећи престола. То је изгледало као нешто незамисливо.

Други аспект који такође треба истаћи је чињеница да је у световном смислу цар био изнад Цркве и да је његова реч била последња када је реч о многим питањима, између осталог и о праву на имовину. Цар није имао духовну власт да опрашта грехе, али је могао применити силу и умешати се у све остале црквене послове. Тако је, на пример, Петар Велики укинуо Патријаршију и 1721. године увео институцију Светог синода. Нико у томе није могао да га заустави.

Чланови Светог синода, учесници Ванредне седнице Светог синода од 26. јула 1911. године у главној сали митрополитског конака Александро-Невске лавре.

Штавише, и Константинопољ је то благословио. Тако се руски цар у неку руку ставио „на чело“ православне цркве, и његова реч је имала већу тежину од патријархове речи. Папа римски није имао тих проблема – католици верују да је он у питањима вере непогрешив.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“