Како су одгајани руски царевићи?

Гласници из московског Кремља шаљу се у све руске градове, у царево име црквама и манастирима деле се поклони, а ситним криминалцима опраштају преступи. За то време представници власти из свих градова спремају коње како би кренули у Москву и однели своје дарове.  

Када све ово почне да се дешава, значи да се у породици московског цара родило дете. А шта са њим даље бива? И како се одгаја један самодржац?

„Код куће сам у Кремљу”

Све до пете године и ћерке и синови цара и царице живе у женским одајама палате, где о њима бригу води армија дојиља, дадиља и собарица. Царица-мајка могла је са децом да се игра колико хоће, али брига о њему, мењање пелена, храњење и успављивање биле су дужности послуге.

Али зашто су се мала деца чувала у личним одајама све до своје пете године? Зато што су руски цареви били крајње сујеверни и стрепели су од црне магије. Како историчарка Вера Бокова пише у својој књизи „Детињство у царском дому”, бабица која је прихватила бебу на рођењу највише је бринула о детету: знала је све о његовом здрављу и, када нису били присутни професионални лекари, била је главни ауторитет за медицинска питања, али и за магијске ритуале. Бабица се старала о томе да месечина ноћу не пада у бебину колевку (како јој не би реметила сан) и штитила ју је од урока: пазила је да нико не гледа бебу док спава, да јој иза ушију случајно не утрља чађ и посипала је сваког дана поред бебине главе мало соли. 

Све до пете године живота само блиски рођаци и послуга могли су да виде царско дете. Када би одлазили у цркву, слуге би око детета носиле вунене засторе. Деца су се возила у кочијама са прозорима покривеним завесама, а двориште у којем су се играла било је затворено. Али, царска деца су ипак имала другаре за игру: била су то деца из богатих породица.

Мали цареви: величанствено пуначки и спори

Руски цареви никада нису јели купус. Сматрало се да је то „сељачка храна” и заиста, било је то најчешће јело на руској сељачкој трпези. Међутим, кисели купус садржи доста витамина C, који је од кључне важности за здравље. Није никакво чудо што су Романови патили од скорбута (болест изазвана недостатком витамина C, за коју су карактеристичне отечене десни које крваре и отварање рана које су већ зацелиле). Али, царске бебе су храњене обилато. Ако би мало дете почело да плаче, одмах би добијало колаче, слаткише, орахе итд. Деца су храњена пет пута дневно, а између оброка су имали неограничен приступ слаткишима.

Зато су сви руски цареви и царице били тако пуначки. Руси су такође били сигурни да je оштро и строго обраћање штетно за дечији развој, па су се дадиље малим царевићима обраћале само слатким, тепајућим тоном са пуно деминутива. И, наравно, мали царевићи и царевне никада нису кажњавани, већ би их према потреби само благо укорили.

Али деца су деца и воле играчке. Чак би и одрасли позавидели царској деци на обиљу играчака које су имали. Кућице за лутке, чигре, игра даме, европске механичке играчке: музичке кутије, птице на навијање и војници; музички инструменти: од обичног ловачког рога до царски украшених клавикорда. Посебно место у дечаковој соби заузимале су ратне играчке: лукови и стреле, минијатурне војне заставе, секире, ножеви, пиштољи, карабини, топови, сабље и мачеви.

Омиљена играчка био је коњић за љуљање кога је имао сваки дечак у царској породици. А Петар Велики је имао и више од тога: као дечак добио је читаву минијатурну кочију са четири понија. А уместо играчака у облику војника, имао је слуге кепеце који су били одевени као царска гарда – права мала војска!

Петров отац, цар Алексеј Михајлович, такође је као дете имао бројне забаве. Људи су се за његову забаву борили са медведима, а гледао је и представе дворских луда. Са седам година научио је да игра шах, а до осме године знао је да гађа луком и стрелом. Али војне вежбе су биле део другог живота који је почињао када би деца напустила женске одаје и отишла у своје просторије.

„Страшна казна чека ону децу…”

Што се тиче царских кћери, оне су читав живот проводиле у издвојености. И када би напуниле 5 година, остајале су у женским одајама палате, које су ретко напуштале. Али, за дечаке је у том узрасту почињао сасвим нови живот. Све дадиље су нестајале из њиховог живота и они су прелазили у мушки део двора под старање свог тутора, обично неког од уважених бољара.

Задатак тутора био је да дечака научи да чита, пише, јаше коње и понаша се аристократски. Руски цареви су морали да се понашају тако да се избегне свака могућност исмевања. Зато су их учили како да ходају и крећу се полако, достојанствено, без икакве ужурбаности.

Тутор је био једина особа која је могла да кажњава царску децу. Одгој се у то доба заснивао на хришћанској литератури, на пример, на Јовану Златоустом који је записао: „Страшна казна чека децу која се не покоре ауторитету родитеља”. Брезово пруће, које је коришћено за телесну казну, очекивало је царску децу за слабо учење, лењост и непослушност. То је била велика промена у односу на дотадашње тепање дадиља.

А шта су мали царевићи заправо учили? Ретко који савремени ђак би могао да савлада програм предвиђен за мале цареве. Главни метод било је учење напамет. Када би дете научило да чита, почињало је да учи одломке из религијске књижевности. Били су то Псалми (150 религијских песама), Часослов (богослужбена књига са молитвама и богослужењима за сваки дан године),  Дела Апостолска, Нови завет, као и различите хрестоматије са религијским текстовима. То значи да је литература за читање малих царевића била заиста импресивна. Са писањем су почињали са око 8 година, а дечаци су истовремено учили да читају ноте и певају религијске песме, што је трајало још 2-3 године. Када би напунили 16 година, сматрало се да су стасали и почињала је потрага за невестом.

Да ли је царско образовање било корисно?

Дакле, царевићи су били одгајани као мали теолози и мали ратници истовремено. Могли су да буду војни заповедници и да учествују у религијским расправама. Али, да ли је то било оно што је једном цару било потребно?

Сигурно да не. Царевићи нису ништа знали о економији, страним језицима, војној стратегији и многим другим стварима неопходним како бисте променили свет. Зато је средином 17. века дошао крај оваквом „традиционалном” образовању.  Алексеј Михајлович, отац Петра Великог, био је први руски цар који је у одгој своје деце почео да уводи елементе европског образовања. Његов најстарији син Алексеј Алексејевич (1654-1670) учио је латински, аритметику, геометрију, астрономију, па чак и поезију.

А Петар је отишао и даље од тога. Он је такође учио религијске песме и Нови завет, али је увек радио шта је хтео. Тако је са 12 година наредио да се у дворац донесу различити инструменти и машине. Сматрало се да физички рад не приличи цару, али Петар је научио како да клеше камен, како да штампа и увезује књиге, научио је да резбари дрво и да управља бродом. Дошло је ново доба у којем је чак и цар морао да буде некакав професионалац. Под Петровом владавином стари начин дворског живота задржао се само у женским одајама, а потпуно се изгубио до средине 18. века.

Прочитајте такође! Скупе играчке руских императора: Слонови на царском двору