Четири највеће варалице Руске империје

Соњица Златна Ручица, Клуб жандара херц, коњички потпоручник који умало није сео на бугарски трон... Ови преваранти су жарили и палили по целој Русији и Европи.

1. Соњица Златна Ручица

Соња „Златна рука“ у оковима. 1888.

„То је мала, мршава женица којој већ коса седи, а лице јој је изборано, старачко... Кад је човек сада погледа, тешко може поверовати да је она недавно била толико лепа да је очаравала стражаре у затвору“ – тако је Антон Чехов описао Софију Бљувштејн, крадљивицу и варалицу која је у свету криминала била познатија под надимком Соњица Златна Ручица.

Чувени писац је срео Соњицу 1890. године на Сахалину, где је робијала. Тада је доба њене лоповске славе већ прошло, али је током 1860-их и 1870-их Софија Бљувштејн, Јеврејка из насеља близу Варшаве, жарила и палила по целој Русији и Европи (знала је пет језика), где је организовала крађе и на превару узимала наивним људима огроман новац.

Соњица је „радила“ креативно и спектакуларно, ничега се не либећи. Представљала се као благородна дама и тако улазила у хотеле, проваљивала у туђе собе и „чистила“ их. Из златара је односила брилијанте испод вештачких ноктију или у устима. Глумила је да припада аристократским или трговачким круговима и да има једноставну и добру душу, те су јој многи поверавали новац и драгоцености.

Соњица је у више наврата хапшена, осуђивана, па чак и затварана, али је успевала да заведе стражаре и да заједно са њима побегне из затвора. Поротник који је присуствовао једном њеном суђењу одушевљено је говорио да она може „да задене за појас стотинак мушкараца“. Али, временом је и Соњина лепота прошла, а у крађама је срећа почела да је издаје, тако да је остатак живота провела на Сахалину. Додуше, колале су легенде да је неухватљива крадљивица побегла са робије и да је старост провела негде другде, да ли у Одеси, да ли у Њујорку...

2. „Клуб жандара херц“

У Русији је 1871-1875. дејствовао велики конгломерат превараната у коме је било преко четрдесет људи – од кнеза Долгорукова из царске лозе Рјуриковича до проститутки и олоша са „друштвеног дна“ тадашње Москве. Име овој банди је дао иследник, позајмивши га из тадашњег јефтиног француског детективског романа у коме је такође описана група необично дрских лопова.

„Оптужени су за шездесетак различитих злочина у којима је штета премашила 300.000 рубаља“, пише правник Александар Звјагинцев о судском процесу који је 1877. године вођен против „жандара“. Како је писао лист „Московские ведомости“, „распродате су све карте за места у публици“, јер су сви хтели да виде суђење звездама подземља.

„Жандари херц“ су радили свашта: организовали су лажне фирме и запошљавали људе узимајући од њих „депозит“, штампали лажни новац, а понекад су једноставно напијали богаташе и потурали им да потпишу меницу. На суду је оправдано 19 од 45 оптужених, остали су осуђени на различите казне робије и послати у Сибир.

3. Николај Савин (корнет Савин)

Тешко је пратити биографију овог преваранта јер је заснована првенствено на његовим сопственим причама, а Николај Савин је био велики лажов. Зна се да је имао племићко порекло, да је једно време служио у лакој коњици (због чега је целог живота и носио надимак „корнет“, тј. коњички потпоручник), али све остало је легенда.

По Савиновим речима, он се у младости дружио са Лавом Толстојем. И опет по његовим речима, помагао је брату од стрица цара Александра III, великом кнезу Николају Константиновичу, да краде брилијанте од сопствене мајке. Све те легенде није могуће проверити.

Савин је 1887. причао новинару Владимиру Гиљаровском да умало није сео на бугарски престо. У то време је трон у Бугарској био упражњен, а регент Стефан Стамболов је, наводно, разматрао и кандидатуру грофа Де Тулуз-Лотрека (под тим псеудонимом је Савин путовао Европом), али се на крају предомислио. „Као Рус и као Словен ја бих на бугарском трону могао донети више користи Русији од неког тамо Немца кога одреде Бизмарк или Енглеска“, вајкао се Савин.

Ако се погледају документована „достигнућа“ корнета Савина, може се рећи да је он по дрскости, путовањима Русијом и Европом, разноврсности метода и избегавању казне у великој мери био мушка верзија Соњице Златне Ручице. Лажно се представљао као богаташ, користио туђа имена, женио се богатим наследницама и присвајао њихову имовину... Нема тог лукавства или подлости на коју Савин није био спреман ради новца. Ухапшен је и затворен 1911. Био је у затвору до 1917. А када је ослобођен, побегао је што даље од комуниста, на Далеки исток. Тамо је умро 1937. године.

4. Браћа Гохман

Археолошка афера: сатирична разгледница из времена када је раскринкан фалсификат Сајтафарнове тијаре.

Браћа Шепсељ и Лејба Гохман, трговци из украјинског града Очакова, нису били чувени у целој Русији, за разлику од осталих варалица са овог списка. Али они нису ни тежили за таквом славом. Зато су били кадри да прваре француски Лувр, један од најугледнијих музеја на свету.

Специјалност браће Гохман је била продаја фалсификованих историјских споменика. Они су 1896. успели да утрапе Лувру „златну тијару скитског цара Сајтафарна из трећег века пре наше ере“. Тај „древни артефакт“ је направио Израиљ Рухомовски, златар из Одесе.

Рухомовски је заправо и био главни лик у целој тој причи. Он је, за разлику од браће Гохман, био поштен човек и није знао да ће тијара коју је направио бити продата као археолошка ископина. Али одрадио је посао тако професионално, да су европски научници потврдили аутентичност „уметничког дела“. „За експертизу су ангажовани најбољи археолози и историчари уметности. И скоро сви су у глас потврдили да је Сајтафарнова тијара оригинална рукотворина античког уметника и да има велику вредност“, написао је о овом случају Александар Гун, стручњак за завичајну историју, етнологију, етнографију и географију. Матријалну корист од тога су имала само Браћа Гохман. Лувр им је платио тијару 200.000 франака, што је за оно време био огроман новац.

Када је немачки археолог Адолф Фуртвенглер први изразио сумњу у аутентичност тијаре, француски научни кругови су се страшно наљутили. „Могућност да је та тијара фалсификат представљала је директну претњу репутацији Француске као културне силе“, објашњава Авива Брифел у књизи „Мистификатори: Уметнички фалсификат и идентитет у деветнаестом веку“. Тек 1903, дакле, након седам година, Лувр је признао да се ради о фалсификату. Наиме, у Париз је допутовао сам Рухомовски и доказао да је он аутор тијаре тако што је поново урадио део орнамента. Драгуљар је постао чувен, а знаменити музеј је морао да премести тијару у салу савремене уметности. Што се тиче браће Гохман, њима није падало на памет да врате новац.

Прочитајте још! Соња „Златна рука“: Краљица руских лопова

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“