Како је питомац војне академије ударио Стаљина и шта је после било са њим

Већ током 1930-их звучало невероватно да неко може тек тако ударити „оца народа“ у главу и остати некажњен. Па ипак, крајем 1920-их је то још увек било могуће.

Троцкиста у Стаљиновом обезбеђењу

Цео Совјетски Савез се 7. новембра 1927. године спремао да обележи врло важан датум, десетогодишњицу Октобарске револуције. Била је предвиђена и традиционална војна парада на Црвеном тргу.

Требало је да се државни врх окупи на трибини Лењиновог маузолеја и одатле прати параду. Ради спречавања евентуалног атентата донета је одлука да се појача обезбеђење, па су у помоћ припадницима специјалног обезбеђења ОГПУ (Уједињена државна политичка управа, специјални орган државне безбедности у СССР-у), одговорног за безбедност совјетских лидера, послати питомци Фрунзеове војне академије. Међу њима је био и Јаков Охотњиков, човек који ће ударити вођу у главу.

То што је Охотњиков био питомац војне академије не значи да је био „жутокљунац“. Напротив, Јаков је за 30 година живота већ успео да прође „сито и решето“. Активно је учествовао у револуцији и Грађанском рату, и то као командир.

Додуше, његова послератна каријера није била толико успешна. Охотњиков је, наиме, био убеђени троцкиста и није то скривао чак ни када је његов идол пао у немилост после неуспешне политичке борбе против Стаљина средином 1920-их. Због пропаганде троцкизма Јаков је био критикован у партији, али то није сметало начелнику Фрунзеове војне академије Робертсу Ејдеманису да га пошаље као испомоћ Стаљиновом личном обезбеђењу.

Туча

Охотњиков је са још двојицом питомаца – Владимиром Петенком и Аркадијем Гелером – имао задатак да обезбеђује партијско руководство на трибини маузолеја. Десило се, међутим, да су питомци мало закаснили.

Када су дотрчали до маузолеја пред њих се испречише припадници ОГПУ. Питомци их одгурнуше у страну и попеше се на трибину, где су се совјетски лидери већ окупили.

Припадници обезбеђења су сваког секунда очекивали атентат, тако да су одмах покушали силом да зауставе питомце, што је изазвало масовну тучу. Руководство земље је било окренуто према тргу и због бучне параде није ни знало какав „кркљанац“ је настао иза њихових леђа.

Ударац

Убрзо се Јаков Охотњиков изкобеља из гужве и гневно се упути према Стаљину, који није знао ни шта се дешава, ни шта га чека. Био је веома изненађен када га Охотњиков удари песницом у потиљак и узвикну: „Ми смо вас дошли да чувамо, а шта ви радите?“

Има оних који сматрају да увреда због таквог дочека није била једини разлог да питомац војне академије подигне руку на совјетског лидера. Може бити да је то и својеврсна освета за Троцког, коме је био привржен.

Јаков није успео да још једном удари Стаљина. Зауставио га је припадник обезбеђења, Литванац Иван Јусис. На трибини маузолеја је била строго забрањена примена ватреног оружја и зато је Јусис извадио нож и лакше ранио Охотњикова.

Епилог

На крају су узбуркане духове смирили Семјон Буђони, Климент Ворошилов и други присутни генерали. Чинило се да ће Охотњикова брзо „појести мрак“, али Стаљин 1927. године још није био онај свемоћни и страшни „отац народа“, какав ће постати током 1930-их.

За питомце су се заузели руководилац војне академије Робертс Ејдеманис, генерал Јона Јакир и начелник штаба Црвене армије Михаил Тухачевски, тако да је Стаљин морао да попусти. Његов положај у то време није му омогућавао да ступи у отворени конфликт са војним врхом.

Није уследила никаква казна. Охотњиков је завршио академију, па чак постао и руководилац Државног института за пројектовање фабрика авиона „Гипроавиапром“.

Тек 1932. године је оптужен за контрареволуционарно деловање у такозваном „Смирновљевом случају“ и искључен из партије. Али ни тада га још увек није „појео мрак“. Послат је на руски Далеки исток, у Магадан, где је руководио тамошњом ваздухопловном базом.

Међутим, када су почеле Стаљинове репресије, познате као „Велики терор“, Јаков Охотњиков је био једна од првих жртава. Поново је ухапшен 1936. у Магадану, а затим достављен у Москву и стрељан 8. марта 1937. због „организације атентата на Стаљина и Ворошилова“. Његови покровитељи Ејдеманис, Јакир и Тухачевски оптужени су за шпијунажу и издају отаџбине. Погубљени су 12. јуна.

Није познато да ли је Јаков Охотњиков стрељан на личну иницијативу Јосифа Стаљина.