Беринг је био човек који је испунио једну од последњих жеља цара Петра Великог. Непосредно уочи смрти, у јануару 1725. године, Петар је написао тајну инструкцију у којој је Берингу било наложено да пронађе мореуз између Азије и Северне Америке и да се затим дуж северноамеричке обале спусти на југ.
Беринг, рођен у Данској, служио је у руској царској морнарици од њеног оснивања 1703. године, а 1725. већ је био бродски капетан 1. класе. Његова експедиција била је прва научна поморска експедиција у Русији. Од 1725. до 1727. године Беринг и његова посада су, након што су копном стигли на Камчатку, бродом прошли кроз Берингов мореуз у Чукотско море, показавши да Азија и Америка нису повезане копном. Током ове мисије откривена је североисточна обала Азије, али Прва камчатска експедиција ипак није стигла до Америке.
Петрову вољу Беринг је успео да оствари тек 1741. године, када је овај тада 60-годишњи капетан пристао бродом уз америчку обалу. Био је то његов последњи подвиг. На путу кући у тешким зимским усовима Беринг је умро на острву које је касније понело његово име. Његови остаци су пронађени и идентификовани тек 90-их година 20. века.
Доменико Трезини пореклом је из швајцарског кантона Тичино. Становници овог кантона били су широм Европе познати по свом грађевинарском и каменорезачком умећу. Са 33 године, након што је кратко време радио у Европу, Трезини је потписао уговор о служби у Русији, где је цар Петар тек недавно основао Петербург.
Као најискуснији међу архитектама које је Петар ангажовао, Трезини је постао главни градитељ нове престонице. Истовремено је надгледао изградњу неколико десетина грађевина и целокупни изглед Санкт Петербурга дугујемо њему. Управо он је аутор Петропавловске цркве и Зграде 12 колегијума (тадашњих министарстава). Трезини је такође саставио зборник типичних пројеката стамбених грађевина и дача за различите слојеве друштва и на тај начин годинама унапред предодредио архитектонски стил Петербурга.
Портрет Франческа Растрелија (1700-1771)
Lucas Conrad Pfandzelt / ЕрмитажБартоломео Растрели је, иако Италијан рођен у Паризу, одрастао у Русији. Његовог оца, скулптора и инжењера Бартоломеа Карла Растрелија, позвао је Петар Велики у Петербург 1716. године.
Управо отац му је био и први учитељ, а Бартоломео је своја знања затим ширио путовањима по Европи. Прве наруџбине млади архитекта је добио са царске инстанце: били су то Рундаљски и Митавски дворац за грофа Бирона, миљеника царице Ане Ивановне. Величанствени Рундаљски дворац можете детаљно упознати у филму HBO „Катарина Велика”, јер је већина дворских сцена у њему снимљена управо тамо. А због чега? Зато што је изгледом најближи правим руским царским дворовима, Зимском дворцу у Петербургу и Великом дворцу у Петерхофу. Пројектовао их је такође Растрели.
Растрели је имао изузетан приступ послу. Познато је да се лично договарао са тесарима, каменоресцима, грнчарима и снабдевачима материјала. Када је постао главни архитекта руског двора, истовремено је био руководилац неколико пројеката, али у свима њима се осећао његов јединствен и препознатљив стил, који је добио назив „Јелисаветин барок”. Ништа мање од његових двораца познате су и његове цркве: Смољна у Петербургу и Андрејевска у Кијеву, које важе за узоре барокне архитектуре.
Крај барока био је и крај Растрелијеве каријере. Када је овај стил изашао из моде, Растрели више није добијао поруџбине. Навикнут на раскошан живот, архитекта је врло брзо потрошио све што је раније стекао. Покушао је да оде из Русије и своје пројекте понуди Фридриху II у Пруској, али ни њему се није допао застарели стил. Тако се Растрели вратио у Русију. Како би саставио крај с крајем, продавао је намештај и уметничке предмете из своје куће. Тачно место његове смрти није познато.
Августин Бетанкур је славу стекао још у домовини, Шпанији. Потомак старе угледне породице, школовао се за инжењера на најбољим универзитетима Европе. 1798. године Августин је организовао прву телеграфску линију у Шпанији, а касније постао начелник одељења инжењера саобраћаја. Али у то доба у Шпанији је почела економска и политичка криза и спремао се рат. Бетанкур је био принуђен да напусти земљу и изгледало је да је његова блистава каријера завршена. Али 1808. године позвали су га у Русију, где је одмах добио чин генерал-мајора и неограничене могућности. Русима су, наиме, били неопходни талентовани и искусни инжењери.
Бетанкур је личност за коју ни већина Руса не зна, иако је оставио дубок траг у различитим областима руског живота. Био је први директор Експедиције израде државних хартија, па је већина тадашњих машина за израду руског новца била Бетанкурово дело. Такође је био први начелник руске високе школе инжењера саобраћаја. Он је био одговоран за школовање стручњака који су затим почели изградњу првих руских железничких пруга.
Али најважнији плод Бетанкуровог рада познаје сваки Рус: то је Александровски стуб у Санкт Петербургу. Управо на основу система који је разрадио Бетанкур његов ученик, скулптор Огист Монферан, успео је вертикално да постави гранитни стуб из једног комада камена тежак 600 тона.
Огист Монферан је служио у Наполеоновој војсци, али његова каријера је почела тако што је албум са својим архитектонским пројектима предао победнику над Наполеоном, руском цару Александру, када је овај 1814. године са својом војском ушао у Париз. Александру су се пројекти допали и 30-годишњи архитекта се убрзо нашао у Петербургу. Ту се упознао са Августином Бетанкуром, који је био председник одбора за грађевинске пројекте у граду.
Бетанкур је препознао несвакидашњи таленат младог архитекте и на своју одговорност предложио цару Монферана као архитекту за преуређење Исакијевске цркве. Овај храм је био једна од светиња Петербурга. Саграђен је за време Петра Великог и у њему се цар венчао са царицом Катарином. Осим тога, рад на преуређењу храма био је изузетно сложен задатак: било је потребно постојећу цркву делимично порушити и, не дирајући три освештана олтара, уградити их нови објекат.
Монферан је цео свој живот посветио изградњи овог храма. Исакијевска црква завршена је 1858. године, а месец дана касније Монферан је преминуо. Његова последња жеља била је да га сахране у подземним просторијама цркве, али цар Александар II то није дозволио, јер је Монферан био католик. Ковчег са Монферановим телом само су трипут пронели у кочијама око огромне цркве, а у цркви је постављена његова биста. Она је начињена од остатака камена коришћеног при изради фасаде Исакијевске цркве.
Купола Исакијевске цркве, коју је пројектовао Монферан, позлаћена је помоћу живине паре, при чему је страдало 60 до 100 мајстора. Физичар Борис Јакоби осмислио је галванопластику, технологију покривања предмета металом помоћу електричне струје. Ситнији детаљи и украси на Исакијевској цркви позлаћени су управо помоћу ове методе.
Борис (Мориц) Јакоби рођен је Потсдаму, у богатој јерејској породици. Његов отац је био лични рачуновођа пруског краља и зато је Мориц стекао одлично образовање као инжењер. Највише га је занимала струја. 1834. године је направио први електрични мотор на свету. То је било у Кенингзбергу, надалеко од руске земље. Јакобија су позвали да пређе да живи и ради у Русији. Цар Николај I је у технологији коју је створио Јакоби видео велику будућност.
Мориц Јакоби се у Русију преселио 1837. године и остао тамо да краја живота. У Петербургу су га дочекали као велику и славну личност. Одмах по доласку добио је 50 000 рубаља (што је била годишња плата десет министара) за рад на проналасцима. И Јакоби је испунио очекивања. Већ 1938. године је начинио главно откриће: галванопластику. 1941. године за руског цара је направио први телеграф који исписује словне знаке. Помоћу њега Николај је из свог кабинета у Зимском дворцу могао да контактира са официрима Главног штаба који се налазио на другом крају Дворског трга. Ускоро су Јакобијеве телеграфске линије стигле и до приградских царских резиденција. Јакоби никада није напустио Русију. Постао је руски дворјанин и умро у дубокој старости у Петербургу 1874. године.
Руски балет је данас један од симбола руске културе. Занимљиво је да се на његовим почецима налази један Француз. Марујус Петипа је рођен у Марсеју у породици Жана-Антоана Петипе, познатог балетског мајстора у Француској. Живот читаве породице био је посвећен уметности плеса. Они су непрекидно путовали. Синови Жана-Антоана, Лисјен и Маријус, од детињства су наступали са оцем. А Русији су у то доба недостајали квалитетни кореографи.
Читава култура руске елите састојала се у умећу елегантног кретања и плесања. Зато је Маријус Петипа, када су га 1847. године позвали у Петербург, већ четири месеца касније са собом довео и оца. Руска престоница је, наиме, била златни рудник за кореографе. Познати Французи нису могли да предахну од огромног броја ученика. Од 1869. године Маријус Петипа је био главни балетски мајстор Императорских позоришта. 1894. године, са 72 године, постао је поданик Руске Империје. Петипа је проживео дуг живот и умро у Гурзуфу, на Криму, 1919. године. Петипа је створио руски стил академског балета и школовао неколико генерације изузетних плесача.
Прочитајте такође! Разбијачи митова: Три неискорењиве неистине из руске историје
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
