Иако службено није било антисемитско, совјетско друштво је у периоду од шездесетих до осамдесетих година прошлог века, ипак, из њихове родне земље истерало хиљаде Јевреја, укључујући и оне који су припадали интелектуалној елити.
"Антисемитизам је као екстремни облик расног шовинизма најопаснији остатак ханибализма", рекао је Јосиф Стаљин 1931. године, одговарајући на питање Јеврејске новинске агенције са седиштем у Америци. Тако је он истакао да СССР нема ништа против Јевреја и да као интернационалистичка држава није имао никакве везе с антисемитизмом. Реалност је, међутим, била потпуно другачија.
Управо је Стаљин скинуо истакнуте бољшевичке вође јеврејског порекла (Лава Троцког, Григорија Зиновјева, Лава Камејнева и друге) са совјетске политичке арене. Управо је он после Другог светског рата покренуо свеобухватну кампању против Јевреја у совјетској култури, науци и јавном животу. Званично су их звали "космополити без корена", међутим, свима је било јасно ко су били ти космополити. "Како вас не би прозвали антисемитом, Јеврејина зовите космополитом", гласила је популарна изрека која се тада појавила.
Кад је Стаљин умро 1953. године, било је то велико олакшање за Јевреје. Држава је укинула антисемитску кампању. Међутим, Јевреји су ипак остали деца коју је Отаџбина најмање волела.
Запослени у израелској амбасади у московској синагоги 1964. Три године касније СССР ће затворити амбасаду и присилити их да оду.
Јаков Берлинер/SputnikНажалост, Русија је имала дугу историју антисемитизма. У Руском царству су, наиме, од краја 19. до почетка 20. века необразоване масе веровале у анимозитет Јевреја према хришћанима и апсурдне гласине о томе како Јевреји пију крв православних беба. До педесетих година прошлог века ова клевета је мање-више побијена, али перцепција Јевреја као лукавог народа са великим утицајем у целом свету још је постојала.
Проглашење независности Израела 1948. само је погоршало стање ствари за совјетске Јевреје. Кремљ је од тада на њих гледао сумњичаво, имајући у виду да су на уму можда имали израелске, а не совјетске интересе.
"Кад сам био млад, било је помало срамно бити Јеврејеин, та реч је била фактички забрањена", објашњава Лав Симкин, писац и публициста који је одрастао у СССР-у 1960-их и 1970-их. "С друге стране, они (власти) су критиковали ционисте, а не Јевреје... Већина није ни знала да ционизам није ништа друго до идеје стварања јеврејске државе... Али народ је убрзо протумачио да 'ционист' значи 'Јеврејин'."
Сцена из никад приказаног антиционистичког (и антисемитског) совјетског филма из 1973. године.
Шкакљива ствар код совјетског антисемитизма после Стаљина била је та што је он био скривен. Није промовисан на службеном нивоу и био је сведен на унутрашњу непристојност и критику Израела у медијима. С обзиром на то да је Москва снажно подржавала арапске државе у њиховом трајном сукобу с Израелом, јеврејска држава је била природни непријатељ.
Власти су давале све од себе како би сачувале образ и како не би отишле предалеко. Биле су антиционистичке, али не и антисемитске. Рецимо, нису приказале филм "Тајно и експлицитно (Циљеви и дела циониста)" из 1973, који је користио материјале из нацистичких пропагандних филмова, који приказују наводну глобалну јеврејску заверу. Леонид Брежњев је закључио да филм ипак није прихватљив, пошто је примио писмо сниматеља јеврејског порекла, оданог комуниста Леонида Когана, у којем је писало: "То је поклон онима који клевећу нашу совјетску нацију... Филм је прожет идеологијом која је нама страна; пошто га погледате, стичете утисак да су ционизам и Јевреји иста ствар."
Совјетски пасош са својом злогласном "5. тачком" крај које пише "Јеврејин".
meshok.netИпак, бити Јеврејин у СССР-у није било лако, посебно ако се у виду има да су совјетске личне карте имале злогласну "пету тачку", где је особа морала да наведе своју националност. Постојале су ствари које за особе код којих је на том месту писало "јеврејска" једноставно нису биле могуће, попут каријере у дипломатији или служења у КГБ-у. Или, рецимо, уписа на Машинско-математички факултет Московског државног универзитета.
"После 1967. године готово да није било Јевреја који су успели да упишу факултет... Најталентовнији међу њима, они који су освајали медаље на математичким олимпијадама, на пријемним испитима су имали изузетно тешке задатке", присећа се публициста Марк Гинзбург. "Академик Сахаров (Андреј Сахаров, познати физичар и борац за људска права) рекао је да му је требало сат времена напорног рада да реши математички проблем постављен јеврејским полазницима, који су за њега имали само двадесет минута." Таква политика није била државна, како примећују многи извори, већ је реч о иницијативи руководства факултета. Али држава, ипак, није предузела ништа да би Московски државни универзитет учинила доступним.
Многи јеврејски родитељи покушали су да олакшају живот својој деци, представљајући их као Русе (Украјинце, Татаре итд.) ако су били из мешовитих бракова. Али то није увек успевало. Популарна изрека је гласила: "Ако се нешто догоди, удариће вас у лице, а не по пасошу."
Јеврејски студенти у СССР-у, 1979.
Било какво спомињање јеврејске баштине било је забрањено, чак и када се радило о Холокаусту, који совјетска држава никада није спомињала. "Над Бабјим Јаром споменика нема", написао је песник Јевгениј Јевтушенко о месту масакра који су Нацисти извршили над сто хиљада Јевреја у Украјини 1941. године. И био је у праву - СССР никада није признавао никаква посебна "антисемитска" масовна убиства, инсистирајући на томе да су сви совјетски грађани у рату једнако претрпели.
Одрастајући у таквој негативној атмосфери, млади совјетски Јевреји нису имали добро мишљење о СССР-у. Израел је у исто време постајао све јачи, победивши арапске државе у ратовима 1967. и 1973. и штитећи своју независност. "Појавила се слика победоносне земље. И совјетски Јевреји су почели да размишљају, овде се стиде своје националности… а у Израелу су поносни што су Јевреји", рекао је новинар Леонид Парфјонов у свом филму "Руски Јевреји". И тако је идеја о имиграцији постала врло атрактивна.
Лево: совјетски пасош с излазном визом. Десно: Ида Нудел, једна од јеврејских имигранткиња (која је претходно била у совјетском затвору), ступа на израелско тло.
Елена Касел; Нати Харник/Национална збирка фотографија ИзраелаНапуштање СССР-а током 1950-их до раних 1960-их за совјетске грађане није било реална опција, јер су морали да добију излазну визу која је захтевала пролазак кроз бирократски пакао (на пример, добијање одобрења шефа и страначког функционера) и плаћање накнаде која је коштала колико и нови аутомобил. Али држава је до 1970. године попустила.
Разлога је било неколико. Детант у односима са Америком (председник Ричард Никсон је 1972. године посетио Москву) натерао је Кремљ да учини нешто како би ућуткао глас оних на Западу који нападају СССР због недостатка људских права. Осим тога, било је и унутрашњих протеста. Група од 24 (очајна) Јевреја којима је ускраћена дозвола да напусте земљу окупирала је 24. фебруара 1971. године зграду Врховног совјета СССР-а, захтевајући право на одлазак. С обзиром на то да су успели да привуку пажњу стране штампе, влада је већину пустила напоље.
Касније се совјетска политика према јеврејској имиграцији неколико пута мењала, с релативном слободом седамдесетих и оштрим ограничењима осамдесетих. Али, генерално, Јевреји су у СССР-у постали толико непожељни да су их се комунисти радије решавали тако што су их пуштали да оду. Између 1970. и 1988. Совјетски је Савез напустила 291 хиљада Јевреја и чланова њихових породица, преселивши се у Израел, Сједињене Државе и друге земље света. Домовина им је можда и недостајала, али комунистичка партија сигурно није.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
