Како су совјетски грађани славили Нову годину у Другом светском рату

Јелена Смолина, рођена 1929, каже да је новогодишње славље 1942. у Вологди било врло скромно. „Украшавали смо јелку у школи и вртели се око ње. Није било ни Деда Мраза, ни забаве, ни радосног смеха“. Слично је било и 1943. и 1944. године. Гозба се састојала од пшеничних лепиња испечених на пламену петролејске пећи и месних конзерви.

Прва „права“ Нова година је била 1946: „У госте нам је дошао мамин брат, ујка Серјожа. Он је једини од четири брата који је преживео рат! Ту су били и поклони, и гозба, и радост поновног сусрета! Јели смо врућ кромпир са харингом, купус и краставце из туршије. Тачно у поноћ смо слушали честитку преко радија, честитали једни другима, али нисмо дуго остали будни јер је 1. јануар био радни дан“.

Нова година на првој линији фронта

Archive photo

Нова година је у Лењинграду била још специфичнија с обзиром да су Немци држали град под опсадом и јуришали. Рима Власова се сећа новогодишње прославе 1941. године: „Донели су јелку, украсили је и позвали нас, измучену и малаксалу децу која се једва крећу. Не сећам се да је на тој јелци било неких посебних украса, вероватно је било веома тешко обрадовати сву ту децу, потпуно ’сломљену’ бомбардовањем града, глађу и хладноћом. Па ипак, деца су се невероватно обрадовала јелци, зачуђена што ипак имају јелку у тако тешким условима. А највеће изненађење је било што је поред те лепе празничне јелке била припремљена чак и гозба. Уместо поклона су нам дали стаклене теглице са комадићем хлеба у њима и комадићем коњске кобасице. То је за нас било право дечије чудо јер у последње време нисмо јели ништа осим хлеба и воде. Та радост нам је дала нову снагу, а још смо на поклон добили и теглицу укусног слатког желеа. У оно време је то било нешто невиђено“.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Лењинград под опсадом (од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944). Прослава Нове године у Лењинградској дечијој болници 1.1.1942.

Сергеј Струњиков/Sputnik

Далеко теже је било на фронту, где није било места за прославу. Леонид Вегер, официр совјетске обавештајне службе, сећао се ноћи 31. децембра 1942. године код Стаљинграда: „Нисам имао ручак. Седео сам на хладноћи. Мокро одело је постајало све непријатније. Сетих се да је то било новогодишње вече, наше мрачно новогодишње вече. Мало се одморих, узех митраљез и кренух да се прошетам. У оближњој јарузи нађох неколико везаних коња. На њушке су им биле намакнуте торбе са храном. Опипах једну торбу и видех да су у њој клипови кукуруза. Извадих један и почех да жваћем, а други ставих у џеп и вратим се. Упалисмо ватру, ја легох близу ње и угрејах се. Жвакао сам последња зрна кукуруза. Чинило ми се да су већ постала укусна. Тонући у сан сетих се да је то новогодишња ноћ и помислих да и није толико лоша“.

Тенкиста подиже почасну заставу на тенк. Тенкисти крећу на фронт. Одбрана Москве, 31. децембар 1941.

Александар Капустјански/Sputnik

Загорела пшеница за вечеру

Неки су дочекали Нову годину у јеку битке. Михаил Образцов је записао да је последњег дана 1942. године учествовао у контранападу када су нацисти потиснути са положаја, а одмах после тога је приређено новогодишње славље. „Свуда смо поставили стражаре и окупили се у земуници. Старешина чете нам је донео угрејану храну, амерички месни нарезак и свакоме по 100 мл вотке. Попили смо за погинуле другове, наздравили за јунаштво наших ратника и за Нову 1943. годину. Један наш друг, снажни Коља Семјонов из Поволжја, тражио је дозволу за песму, а онда запевао ’Кад сам служио у пошти као кочијаш’ (традиционална руска песма). Певао је веома лепо. Сви смо слушали без даха и свако је себе замишљао у улози јунака те песме“.

Припадници извиђачке и митраљеске чете 13. гардијске стрељачке дивизије, награђене Лењиновим орденом и двоструким орденом Црвене заставе, дочекују Нову годину. Стаљинградски фронт, 31. децембар 1942. године.

Archive photo

Совјетским грађанима у окупираним градовима није била актуелна новогодишња прослава него голи опстанак. „Наша породица је живела у подруму близу немачке линије фронта“, написао је касније Константин Зимин, који је као дете живео у ратом захваћеном Стаљинграду. „Негде пред Нову годину Немци су нас истерали. Није било хладно, нити је дувао ветар, али је помало падао снег. Старија сестра Клава је у рукама носила трогодишњу сестрицу Гаљу, а ја сам водио за руку шестогодишњег брата Жењу. Тада сам већ имао 12 година. Тражили смо некакво преноћиште. Нашли смо летњу кухињу направљену од глине која је неким чудом остала читава од бомбардовања. Били смо много гладни, а нисмо имали ништа за јело. Близу је живео старији брачни пар. Они су нам дали мало загореле пшенице коју смо скували и појели. То је била наша новогодишња вечера“.

Новогдишња јелка за децу Лењинграда под опсадом, 1943.

Аюна О (CC BY-SA 4.0)

Када је 1945. године Црвена армија већ јурила нацисте по целој Источној Европи, становништво раније окупираних земаља придружило се совјетским војницима у новогодишњој прослави.

Archive photo

Совјетски партизан Владимир Мандрик описао је последице битке против нациста 1. јануара 1945. године до које је дошло близу града Римавске Соботе на југу Словачке. После битке „угледасмо мању групу Словака како нам прилази. Они донеше две боце од по 30 литара са кубанским румом, који нам је послао тадашњи директор хотела. Поред тога, 50-так килограма кобасице су нам послали радници металуршке фабрике. Мештани су се окупили тим поводом да нам помогну у прослави Нове године јер су знали да непрекидно ратујемо. Словаци су имали пуно поверење у нас. Ако су знали да је међу партизанима бар један Рус, без оклевања су и сами ступали у рат“.

Дочек Нове године, Мурманск, 1944.

Из фондова Мурманског обласног завичајног музеја

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!