Како је енглески краљ наградио измишљеног руског генерала

Legion Media, Archive photo, Borodun
Руски генерал Харков је био веома популаран у Европи, где је 1919. године третиран као један од кључних актера Грађанског рата. А он уопште није постојао.

Британска интервенција

У Русији су током револуције 1917. године и у хаосу Грађанског рата који је уследио створени услови за неометану интервенцију страних сила. Велика Британија је била један од главних играча на руском терену. Она је послала у Русију своје војне експедиције и званично прогласила државу антибољшевичких снага, такозваних „белих“.

Командант Оружаних снага Југа Русије А. И. Деникин и енглески генерал Ф. Пул, новембар 1918.

Британци заправо нису били толико заинтересовани за победу присталица „јединствене и недељиве Русије“, колико им је било важно да се конфликт одужи и да се кроз грађански рат што више ослаби и упропасти један од њених највећих геополитичких такмаца.

И поред свих обећања, Бели покрет је примао прилично скромну помоћ. Она није била довољна за борбу против Црвене армије. Али чак и та ситна подршка је могла бити укинута у пролеће 1919. године, када је у британском друштву покренута расправа о томе треба ли уопште учествовати у руској авантури и слати своје војнике у ту далеку и хладну земљу.

Генерал Харков

Бивши британски министар Дејвид Лојд Џорџ

Један од активних учесника тих расправа био је премијер Дејвид Лојд Џорџ. Он је у Дому комуна 19. априла 1919. године одржао ватрени говор о томе како Велика Британија не може да остави на цедилу своју савезницу после свега што су Руси учинили за Енглезе.

Премијер је тада истакао да су одреди Беле армије формирани уз подршку западних савезника за борбу против Немаца, те да великој сили не би служило на част ако би им после њиховог жртвовања, ризика и обављеног посла рекла: „Хвала вам, изузетно смо вам захвални. Послужили сте нам да постигнемо циљ и више нам нисте потребни. Сада бољшевици могу да вас покољу!“ („Thank you; we are exceedingly obliged to you. Ou have served our purpose. We need you no longer. Now let the Bolshevists cut your throats“, Џејмс Ремзи Улман, „Енглеско-совјетски односи 1917-1921, 2. глава: „Британски и руски грађански рат“, Принстон 1968).

Британска влада је и даље у обавези, инсистирао је Лојд Џорџ, да „пружа подршку генералу Деникину, адмиралу Колчаку и генералу Харкову“ („support General Denikin, Admiral Koltchak, and General Kharkoff“). Посебну пажњу је посветио подвизима овог последњег. Куриозитет је у томе што бели покрет уопште није имао генерала са презименом Харков. Британски политичар је можда имао у виду вођу донских козака, атамана Краснова, па помешао његово име са називом украјинског града. Међутим, то је мало вероватно јер се Краснов оријентисао на Немце и није добијао помоћ од савезника.

Популарни тренд

Енглески краљ Џорџ V.

Било како било, британски премијер је том приликом „изрекламирао“ генерала Харкова, после чега је овај постао веома популаран у Европи. О том генералу су са усхићењем писале британске и француске новине, у његову част је компонована песма, по њему су добили називе кафе-бар, прибор за бријање, врста пива и врста кафе, мушки трегери за панталоне и модел дамских шешира.

Генерал Харков је „доживео“ врхунац популарности када му је британски монарх Џорџ V одао признање „За заслуге у борби против бољшевизма као светског зла“ и када је та „митска личност“ постала почасни носилац Ордена Светог Михаила и Светог Георгија. Штавише, генерал је добио право на витешки чин и титулу „сер“.

Уручити награду по сваку цену

Пешадијска чета Добровољачке армије формирана од гардијских официра. Јануар 1918.

Када је 31. августа 1919. године британска делегација са наградом стигла у штаб команданта Оружаних снага Југа Русије Деникина, испоставило се да тамо нико није чуо за генерала Харкова. Британцима је објашњено да је Харков име града, а они су онда одлучили да свог јунака потраже у том граду.

Стигавши у Харков коначно су се уверили да истоимени генерал не постоји. Награду су уручили генералу Владимиру Мај-Мајевском, команданту Добровољачке армије која је припадала Оружаним снагама Југа Русије и управо у то време је предузела поход на Москву – последњи покушај да однесе победу над Бољшевицима.

Генерал Владимир Мај-Мајевски

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“