Како се одрекао власти први председник Русије Борис Јељцин

Дмитриј Донској/Sputnik
Пре 20 година, тачно у поноћ, грађани Русије су видели новогодишње видео-обраћање првог председника Русије Бориса Јељцина у коме је он обнародовао повлачење са функције и званично замолио нацију за опроштај. Ево шта се догађало тога дана и зашто многи још увек добро памте тај догађај.

„Донео сам одлуку. О њој сам размишљао дуго и са муком. Данас, последњег дана овог столећа, подносим оставку. [...] Схватио сам да је неопходно да то учиним. Русија треба да уђе у нови миленијум са новим политичарима, са новим лицима“ – тако се 31. децембра 1999. године први председник Русије Борис Јељцин повукао са функције.

Он је своју одлуку саопштио јавности у традиционалној новогодишњој честитки, коју су негде показали у подне, затим су поновили у пет минута пре поноћи, а негде у поноћ када су грађани Русије седели испред телевизора за пуним трпезама и са шампањцем у рукама се спремали да дочекају нови миленијум, а не оставку шефа државе.

„Био је то чудан осећај. Настао је тајац. Сви су и даље седели за столом чекајући да на кремаљском сату избије поноћ. Гледао сам родитеље, у очима су им биле сузе. Нико у нашој породици није волео Јељцина, али то је било нешто моћно“, сећа се житељ Каљининграда Јегор Степањук. Он је тада имао 14 година. Ту ноћ још увек памти.

У децембру 1999. године председник Русије је уживао минималну подршку становништва – свега 4%. Али његов последњи говор је ушао у историју. Он је био први шеф државе који је замолио нацију да му опрости.

„Новинари су били затворени у Кремљу, нису могли да изађу из просторије“

Борис Јељцин подноси оставку уочи нове 2000. године.

Јељциново новогодишње обраћање је снимљено два пута. Први пут је Јељцин то учинио пар дана пре 31. децембра, и то је била обична честитка – у њој није било ни речи о повлачењу. „Изненада, на самом крају те новогодишње честитке он рече: ’Не свиђа ми се како је ово снимљено. Снимићемо 31. децембра’. Телевизијска екипа се згранула, јер то значи да ће све бити рађено у последњи час, али Борис Николајевич није променио одлуку“, испричао је Валентин Јумашев, Јељцинов саветник и аутор те прве честитке.

У седам сати ујутро 31. децембра Јељцин је дошао у Кремљ на снимање. Само неколико људи је знало шта се он спрема да каже. У садржај предстојећег Јељциновог обраћања били су упућени његов саветник, шеф администрације, ћерка Татјана, будући наследник Владимир Путин и супруга Наина. Њој је он открио своје намере пред сам полазак.

„Борис је лоше спавао ноћу уочи 31. децембра 1999. Устао је у шест сати, раније него обично. Доручковали смо, а онда је он почео да се спрема на посао. Док је облачио капут рече ми: „Најо, одлучио сам, подносим оставку“. Ја га загрлих и пољубих, од радости ми потекоше сузе“, написала је она касније у својим мемоарима објављеним под насловом „Наина Јељцина. Лични живот“.

Реконструисани лични кабинет првог председника Русије Бориса Јељцина у коме је он снимио новогодишње обраћање грађанима 31. децембра 1999. године. Део експозиције Предесдничког центра „Борис Јељцин“ у Јекатеринбургу.

Председник је снимао последње обраћање у свом кабинету. На снимку се добро чује како куца кремаљски часовник док он изговара последњу фразу. „Тада неко поче да аплаудира, па онда више њих“, сећао се касније Јељцин. „Подигнем поглед и видим да цела телевизијска екипа стоји и поздравља ме. Био сам збуњен“.

Истина, Јумашев каже да је затим цела та телевизијска екипа затворена у соби без телефона, а мобилни су свима одузети да се вест о повлачењу не би проширила пре времена. Пуштени су напоље тек у подне, када је цела земља сазнала новост.

Касету је у телевизију однео лично Валентин Јумашев у блиндираној лимузини, у пратњи саобраћајне полиције.

Први часови после оставке

Борис Јељцин и Владимир Путин после званичне церемоније примопредаје власти 1999. године.

После снимања Јељцин се састао са патријархом Алексијем. Затим је организована примопредаја „нуклеарног коферчића“ и на крају опроштајни ручак са представницима оружаних структура. Том приликом је одгледано снимљено обраћање, у коме је Јељцин званично представио Путина као привременог вршиоца дужности председника. Путину је на поклон дао наливперо којим је потписивао указе (па и своју оставку). На крају му је рекао кратко: „Чувајте Русију“, после чега је коначно био слободан.

„Борис се вратио кући рано, пре мрака. Више никада није крочио у свој кабинет у Кремљу“, причала је касније Наина.

Кад је стигао кући Јељцин је рекао: „У ауту ми је телефонирао Бил Клинтон [тадашњи председник САД – прим. ред.]. Нисам хтео да разговарам са њим, обећао сам да ћу га касније назвати. Могу то себи да приуштим, нисам више председник“.

Крај епохе

Било је и оних које вест о повлачењу није много изненадила. Против Јељцина је три пута покретана процедура опозива, и то последњи пут неколико месеци пре новогодишње оставке.

Јавне акције које је радикална и умерена левица организовала испред Државне думе тражећи опозив председника Русије Бориса Николајевича Јељцина.

Ирина Хакамада је, на пример, очекивала тако нешто. Она је у децембру 1999. године поново добила посланички мандат у парламенту, а касније је постала потпредседник скупштине. „Ипак сам ја била политичар. Одређене информације су цуриле и стизале до мене, тако да сам схватала шта се дешава“, причала је касније. Али ипак су сви били дубоко потресени Јељциновим говором, који је био „трагичан, изговорен у гроги стању“, како се изразила Хакамада. Она је Нову годину дочекала за пријатељима у зимском одмаралишту на планини. Реакција је била бурна: „Потресао их је текст, посебно речи: ’Желим да затражим од вас опроштај’. Сви су се расплакали. У ствари, нису се расплакали него растужили. Јељцин се многима није допадао, али су сви схватали да са њим одлази цела епоха. И били су у праву“.

Борис Николајевич Јељцин у Барвихи 24.11.2006. Русија.

„Желим да вас замолим за опроштај“, рекао је Јељцин те ноћи. „За то што се многи наши снови нису остварили. Оно што се чинило да је једноставно показало се као крајње мучно и тешко. Молим да ми опростите што нисам оправдао поједина надања људи који су веровали да ми можемо једним трзајем, у једном маху прескочити из сиве, устајале, тоталитарне прошлости у светлу, богату и цивилизовану будућност. Ја сам и сам у то веровао. Чинило се да ћемо једним трзајем све превазићи. Нисмо успели једним трзајем“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“