Како је руски парламент покушавао да опозове председника Јељцина

Reuters
Процедура импичмента је иницирана три пута у савременој историји Русије, и сваки пут неуспешно.

Тренутно је питање импичмента веома актуелно у САД, где председница Представничког дома америчког Конгреса Ненси Пелоси подржава захтев за опозив председника САД Доналда Трампа. Својевремено је и против првог председника Русије Бориса Јељцина покретана таква процедура, и то у три наврата.

Прва два покушаја 1993. године

Борис Јељцин је изабран за председника Руске Федерације 1991. године, одмах после распада Совјетског Савеза. У владајућим круговима је, међутим, тињала политичка криза. Врхунац је достигла у марту 1993. године. Тада се Конгрес народних посланика – реликтни политички орган из совјетског доба – окренуо против председника и његове политике сматрајући да Јељцин својим политичким реформама води земљу у пропаст. Процедура импичмента је покренута после Јељциновог обраћања руском народу путем телевизије, када је он саопштио да уводи посебан режим владавине све до референдума на коме ће се решавати питање поверења председнику и парламенту (требало је да се референдум одржи у априлу 1993. године).

Није сасвим јасно шта је подразумевао тај „посебни режим“, али у догађајима који су уследили то више није ни било важно. Конгрес народних посланика се обратио Уставном суду Русије са тврдњом да је Јељцинова одлука антиуставна, и суд је дозволио покретање процедуре импичмента. Међутим, Конгрес није добио довољно гласова – за опозив је гласало 617 од укупно 1033 посланика (а било је потребно 689 гласова).

Будући да покушај опозива није успео, Конгрес је расписао референдум о поверењу влади и председнику Борису Јељцину. Већина грађана Русије на референдуму је указала поверење председнику Борису Јељцину, што је њему било довољно за спровођење уставне реформе и за одлуку о распуштању Конгреса народних посланика.

У септембру 1993. године Врховни Совјет Руске Федерације (стални парламент који су чинили делегати Конгреса народних посланика) прогласио је неуставном и неважећом Јељцинову одлуку о распуштању Конгреса народних посланика, што је фактички био државни преврат. Уследио је војни конфликт између Јељцина и Врховног Совјета у коме је било људских жртава. На крају су Врховни Совјет и Конгрес народних посланика распуштени као остаци застарелог совјетског политичког система. У децембру 1993. године Руси су на референдуму гласали за нови Устав.

Покушај опозива 1999.

Трећи и најпознатији покушај опозива председника Бориса Јељцина иницирала је 1988. године Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ). Комунисти су изјавили да је Јељцин на председничкој функцији извршио пет крупних политичких злочина које они осуђују.

Прва фаза процедуре импичмента било је гласање у Државној думи (доњем дому руског парламента), у коме је учествовало 450 посланика.

Члановима Думе је понуђено да гласају по сваком од ових пет питања понаособ. Ниједна оптужба, међутим, није добила 300 гласова, колико је било потребно за наставак процедуре опозива. Ево тих оптужби:

1) Распад Совјетског Савеза. Комунисти су изјавили да је одлуком о распаду СССР-а, коју је Јељцин одобрио и реализовао 1991. године, нагло опала економска, војна и политичка моћ Русије и других совјетских република. Од 450 посланика 239 је гласало „за“.

2) Уставна криза 1993. Комунисти су сматрали да су Јељцинови потези 1993. године (због којих су већ била предузета прва два покушаја опозива) били неуставни и да је то фактички био државни преврат. Од 450 посланика 263 је гласало „за“.

3) Почетак рата у Чеченији. По мишљењу КПРФ, последица Јељцинове наредбе о почетку ратних дејстава у Чеченији у децембру 1994. биле су многобројне људске жртве. 283 гласа од укупно 450.

4) Слабљење одбрамбене моћи земље. Комунистичка партија је тврдила да су многи потези Бориса Јељцина (на пример, редуковање средстава која је држава издвајала за војну индустрију, резање укупног војног буџета, итд) били усмерени на уништавање војног система земље. 241 од 450 гласова.

5) Геноцид руског народа. Комунисти су тврдили да је управо Јељцин одговоран за опадање броја становника Русије од 1992. до 1998. и за јадно стање у земљи. 238 од 450 гласова.

На крају ниједна оптужба није добила довољно гласова за импичмент. Крајем 1999. је постало јасно да Јељцин планира да се повуче. Он је 31. децембра 1999. године поднео оставку, на опште чуђење, и именовао Владимира Путина за свог наследника.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“