Беловешки споразум: Како је срушен СССР

Председник Украјине Леонид Кравчук, председник Врховног Совјета Белорусије Станислав Шушкевич и председник Русије Борис Јељцин после потписивања Споразума о формирању ЗНД у Беловешкој шуми.

Председник Украјине Леонид Кравчук, председник Врховног Совјета Белорусије Станислав Шушкевич и председник Русије Борис Јељцин после потписивања Споразума о формирању ЗНД у Беловешкој шуми.

Јуриј Иванов/ РИА Новости
Лидери Русије, Украјине и Белорусије су ставили тачку на историју СССР-а 8. децембра 1991. године у Беловешкој шуми, недалеко од белоруско-пољске границе. О том месту, о историјском споразуму и о томе да ли је било могуће тада сачувати Совјетски Савез – читајте у нашем тексту.

Када је нестао СССР?

У ловачкој резиденцији у Беловешкој шуми руководиоци три савезне републике договорили су се да СССР више не постоји. Затим се појавила фраза: „Тројица се састали у шуми и укинули Совјетски Савез“. Мисли се на Бориса Јељцина, Леонида Кравчука и Станислава Шушкевича.

Текст споразума „О формирању Заједнице независних држава“, који су они потписали 8. децембра 1991. године гласи: „Ми, Република Белорусија, Руска Федерација (РСФСР) и Украјина, као државе-оснивачи Савеза ССР, које су потписале Савезни уговор 1922. године, у даљем тексту Високе уговорне стране, констатујемо да Савез ССР као субјект међународног права и геополитичка стварност престаје да постоји <…> Високе уговорне стране формирају Заједницу независних држава. <…> Од тренутка потписивања овог Споразума на територијама држава које су га потписале не допушта се примена норми трећих држава, укључујући и бивши Савез ССР“.

„Фактички је раскол почео раније“, прича за RT Рудолф Пихоја, доктор историјских наука, професор и заслужни научни радник РФ. „Ја сам потпуно убеђен да Беловешка шума није била почетак распада, него покушај да се сачува некакво јединство. Друга је ствар што то није успело. Ако се пажљиво прочитају документи који нису донети само у Беловешкој шуми, него и касније, у току преговора и стварања Заједнице независних држава, видећемо да је предузет покушај очувања јединственог ресора за целу будућу заједницу у сфери одбране, комуникација, саобраћаја итд. А то је већ био покушај да се сачува бар нешто, да се спасу јединствене везе у економији и међу људима. Морам рећи да тај покушај није био потпуно безнадежан“.

Губитак контроле

Наравно, идеја о ликвидацији СССР-а није се појавила неочекивано и случајно. Крајем 1991. године криза у земљи је била у порасту већ непуних 10 година, али власти су се у почетку надале да ће превазићи кризу захваљујући реформама усмереним на демократизацију државног поретка. Перестројка која је покренута 1985. године изазвала је нагли пораст оптимизма у либералним круговима руског друштва. Међутим, економска криза не само да није окончана, него је достигла и свој врхунац када је знатно опао животни стандард, а у многим републикама су избијали међунационални конфликти, док су продавнице биле празне.

У условима снажне централне власти и комунистичке идеологије, која је између осталог прокламовала неуништиво пријатељство совјетских народа, није било критичних конфликата између савезних република. Реформе Михаила Горбачова су отклониле и строгу државну контролу свих сфера живота совјетског друштва, и уклониле су темеље комунистичке идеологије, што је изазвало нагли пораст политичких активности грађана, и довело до тога да је 1990. године почела „парада суверенитета“.

Прва територија СССР-а која је прогласила своју независност била је аутономна република Нахчиван. Њеним путем су кренуле савезне републике Летонија, Литванија, Естонија, Јерменија и Грузија.

У важећем Уставу је писало: „Савез Совјетских Социјалистичких Република је јединствена савезна мултинационална држава, формирана на основу принципа социјалистичког федерализма услед слободног самоопредељења нација и добровољног уједињења равноправних Совјетских Социјалистичких Република“.

Сада су републике, међутим, формално већ поседовале суверенитет и одбиле су да признају првенство савезних закона, да плаћају порез у заједнички буџет и да подржавају економске везе под ранијим условима. Совјетска Русија није заостајала за својим суседима и такође је прогласила предност сопствених закона над савезним, што је допринело успону каријере председника Врховног Совјета републике Бориса Јељцина.

Ситуација је очигледно измицала Горбачовљевој контроли. Он је направио још два корака у правцу очувања Совјетског Савеза: у децембру 1990. године предложио је пројекат новог Савезног уговора, по коме је СССР био „мека“ федерација са проширеним правима суверених република, а 17. марта 1991. године је организовао Свесавезни референдум на коме је народ одлучио да Совјетски Савез треба да постоји у обновљеном облику. Питање је било овако формулисано: „Сматрате ли ви да је неопходно очување Савеза Совјетских Социјалистичких Република као обновљене федерације равноправних суверених република у којој ће се у пуној мери гарантовати права и слободе људи сваке националности“? Око 80% грађана је одговорило потврдно.

Нови Савезни уговор није прихваћен због августовског пуча 1991. године, којим је Горбачову практично одузета власт. Међутим, рад на документу није обустављен: било је планирано да се од СССР-а направи конфедерација. Пројекат је предвиђао формирање Савеза суверених држава (ССГ) од република СССР-а. Тај уговор је требало да ступи на снагу у децембру 1991. године. Нови савез, за разлику од СССР-а, имао је за циљ да уједини суверене државе, а не републике. При томе би држављани сваке државе истовремено били и држављани ССГ-а (Савеза суверених држава). Међутим, ни тај пројекат није заживео.

Украјина је 1. децембра прогласила независност, што је Јељцин одмах признао. Касније је он изјавио да уговор о стварању Савеза суверених држава нема никаквог смисла без Украјине, и отишао је на незваничне преговоре са украјинским и белоруским лидером у Беловешку шуму.

Последица тих преговора је била ликвидација СССР-а, али и белоруска и украјинска страна су тврдиле да нису знале чему све то води. Како је касније говорио бивши председних Врховног Совјета Русије Руслан Хазбулатов, позивајући се на Јељцинове речи, на тај сусрет су се руководиоци окупили да размотре „сарадњу везану за гориво и семенски фонд“, уочи предстојећег пролећа и сезоне сетве.

Станислав Шушкевич, који је потписао споразум као руководилац Републике Белорусије каже: „Ми чак нисмо планирали да се окупимо у Беловешкој шуми на мој предлог. У почетку нисмо намеравали да доносимо одлуку о изласку из СССР-а. За то се нисмо припремали ни ја ни наша делегација, а мислим да нису ни друге делегације“.

Вјачеслав Кебич, који је тада био председник Савета министара Белорусије, касније је тврдио да је само Јељцин све знао унапред. Сам председник РСФСР (као и руководиоци других двеју држава) наглашавао је да није он уништио СССР, него је само констатовао чињеницу његовог распада.

„То је у суштини био државни преврат“

На основу одлуке референдума од 17. марта, када је већина грађана подржала очување Совјетског Савеза, поједини истраживачи инсистирају да Беловешки споразум нема законску снагу, јер три функционера не могу да се супротставе вољи народа. То питање би по закону требало да се решава у складу са законима гласања грађана на референдуму. На нелегитимности тог споразума инсистирали су и Горбачов и Државна дума 1996. године.

Доктор историјских наука, професор Московског државног универзитета „Ломоносов“ Александар Кобрински рекао је за RT да он дели мишљење по коме није могуће третирати Беловешки споразум као потпуно легитиман. „У суштини је то био државни преврат који је повукао за собом уништење велике светске силе“, нагласио је он.

Било како било, Совјетски Савез се распао. Није га спасао ни референдум, ни Горбачов, мада су потписници Беловешког споразума доста страховали од реакције председника СССР-а.

По мишљењу Кобринског, могуће је било сачувати СССР и после потписивања споразума у Беловешкој шуми, само да је руководство Совјетског Савеза имало политичку вољу за тако нешто. „Било је потеза који су могли томе допринети. Међутим, у том тренутку су у друштву, нажалост, доминирали острашћени људи и то је изазвало апатију код осталих и одсуство жеље да се спасава земља. Ја сматрам да је то највећа катастрофа у целој хиљадугодишњој историји Русије“, констатује историчар.

Сам Михаил Горбачов, коментаришући 25-годишњицу Беловешког споразума, још једном је оптужио његове потписнике за властољубље и истакао пасивност становништва. „Требало је изаћи на улице и подржати Совјетски Савез, подржати Горбачова. Ја сматрам да је то било некакво помрачење разума“.

У прво време су многи мислили да је Заједница независних држава (ЗНД) исти онај Совјетски Савез само мало модернизован. И даље су важили стари пасоши, а по територији бившег Совјетског Савеза још увек се могло путовати. А многи су чак веровали да ће живот без Совјетског Савеза чак бити бољи, и то почетком кризних 1990-их.

Оригиналну верзију текста прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“