Шта сте могли да купите на самоуслужним апаратима у СССР-у?

Идеја да се мануелни рад аутоматизује (и учини ефективнијим) била је веома популарна у совјетско доба. Прве самоуслужне апарате (као и хамбургере и конзерве) донео је из САД народни комесар за прехрамбену индустрију Анастас Микојан (он је такође аутор легендарне „Књиге о укусној и здравој храни”), али је њихово масовно коришћење спречило избијање Другог светског рата.

Други талас аутоматизације услужне делатности догодио се 50-их година, после посете Никите Хрушчова Сједињеним Државама. Самоуслужни апарати појавили су се тада на улицама, у фабрикама, на станицама метроа и аеродромима. Шта се у њима продавало?

1) Газирана вода

Аутомати са газираном водом налазили су се буквално свуда, од паркова до домова културе. Могли сте да пијете газирану воду без воћног сирупа или са сирупом. Сируп је најчешће био од крушке или поморанџе.

Газирана вода се сипала у обичну стаклену чашу која се налазила у аутомату. Тако да сте воду морали да попијете стојећи поред аутомата, у којем се налазило и сегмент за аутоматско прање чаша.

2) Новине

Најједноставнији механички аутомат за продају новина такође се појавио после посете Хрушчова Сједињеним Државама. Када бисте убацили новчић у прорез, он је покретао полугу која је „пуштала” новине. Новински аутомати налазили су се у метроима, на железничким станицама и у подземним пролазима. Савремене варијанте ових аутомата још пре пар година могли сте да видите у московском метроу, али данас многи путници радије читају електронска издања, тако да је употреба ових апарата постала излишна.

3) Парфеми

Поред фризерских салона и хотела могли сте да се намиришете помоћу оваквих занимљивих апарата. Била је то сјајна идеја, али ови уређаји су се брзо кварили.

Због недостатака у конструкцији кварио се распршивач и апарат више није могао да се користи. Последњи апарати овог типа налазили су се 80-их у сајамском комплексу ВДНХ у Москви.

4) Сендвичи и напици

А апарати за кафу били су знатно чешћи у великим совјетским градовима. Прве кафетерије са оваквим апаратима појавиле су се још 30-их година. Идеју је, наиме, из САД донео раније споменути Микојан.

Један овакав угоститељски објекат налазио се у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу). У једној сали стајало је 25 вендинг апарата. Неки су нудили сендвиче (са сиром, саламом, кавијаром, шунком и рибом), а други хладна јела (од рибе, меса и поврћа). Ту су били и апарати са топлим напицима (чај, кафа и какао), са пивом и лимунадом.

Ово место је било врло популарно. Прве вечери по отварању посетило га је 3000 људи. За време рата кафетерија није радила, а поново је отворена 1946. године. 1957. године у самоуслужном кафеу поставили су нове апарате, произведене у Немачкој Демократској Републици. Понуда је такође проширена, али грађанима се ресторан није допао и прозвали су га „гастритичар”.

Крајем 70-их ту је остало само неколико аутомата за продају сокова, сендвича и колача. Угоститељски објекат радио је све до 1995. године. Данас се ту налази „Мекдоналдс”.

У Москви су се овакви апарати налазили у близини Новог трга. На менију је било око 40 различитих хладних и топлих јела и пића.

Како би добио сендвич, посетилац је најпре морао на каси да плати жетон. За сваки тип аутомата постојали су различити жетони. Како је објавио часопис „Советская торговля”, сваког дана ту се хранило 10 хиљада људи. Кафетерија је радила од 1954. године до 1961. Временом апарати су се покварили и ту се појавила обична менза.

5) Намирнице

Од 60-их до 80-их у Москви је радила продавница „Прогрес”. Ту није било продаваца ни тезги. Све су замењивали самоуслужни апарати које је надгледао један оператер.

Нудили су се упаковани млечни производи (млеко, кефир, маслац, кондензовано млеко, глазирани колач од слатког сира), хлеб и конзерве. Ако муштерија није имала ситан новац, могла је да размени новчанице у посебном апарату.

У обичним продавницама налазили су се аутомати који су продавали уље, млеко, а такође шибице, оловке и свеске. 

До 70-их година интересовање за самоуслужне апарате је сасвим опало. Као прво, њихово одржавање је било веома скупо. Ако би се неки део покварио, поправка је трајала месецима. 

Као друго, у земљи је почела економска криза и многа роба је била дефицитарна, па су аутомати остајали празни, као и рафови у обичним продавницама.