Народни комесар за прехрамбену индустрију СССР-а Анастас Микојан је 1936. године отпутовао у САД да се упозна са америчким искуствима у масовној производњи хране. Микојан је касније у својим мемоарима написао да у младој совјетској држави после пада царског режима није постојала масовна производња хране, већ само нека врста мануфактурне производње, док је у Сједињеним Државама већ увелико функционисала индустријска производња и сви су радили по одређеним стандардима квалитета.
Народни комесар је у прекоокеанској земљи провео два месеца и кући донео, пре свега, фабричку опрему: то су били уређаји за хлађење, техника механизованог печења хлеба, апарати за машинску мужу крава и друге занимљиве ствари. Осим опреме, Микојан је донео и неке нове производе и нове кулинарске навике, од којих су многе биле описале у најважнијем кувару у земљи, у „Књизи о укусној и здравој храни” која је објављена три године касније.
Земичке са пљескавицама веома су се допале народном комесару. Сматра се да је управо у СССР-у настао обичај да се уз хамбургере пију слатка газирана пића. Микојан је набавио 25 машина за производњу хамбургера и на улицама Москве, Лењинграда, Кијева и Харкова појавили су се киосци са фастфудом и „градским” земичкама са пљескавицама по цени од 50 копејака. Технологија припреме ових земички донета је из Америке.
Новца, међутим, није било за куповину концентрата кока-коле, па су се са хамбургерима у СССР-у продавали газирани воћни сокови. А у САД овај обичај се појавио тек 1940. године, када је отворен први „Мекдоналдс”! Међутим, током рата никоме више није било до уличне хране, па је производња хамбургера затворена, а све што је „америчко” било је на лошем гласу. Хамбургери су се поново појавили тек у касном периоду СССР-а. Али производња пљескавица никада није обустављена: замрзнуте полуготове пљескавице продавале су се широм земље.
Микојан је у Америци видео обичај да се за доручак пије сок од поморанџе, али у Совјетском Савезу ово воће не расте, па је одлучено да се производи сок од парадајза. У почетку се то није посебно допало совјетским грађанима, али масовна рекламна кампања уродила је плодом. Сок од парадајза појавио се у вртићима, школама, фабричким мензама, продавницама хране и ресторанима. До 60-их година асортиман сокова је знатно проширен: појавили су се сок од крушке, јабуке, шљиве. Сокови су продавани у стакленим теглама, а не у картонским паковањима. И, наравно, сви састојци били су природни.
Овај сос се у Совјетском Савезу појавио крајем 30-их година. Препоручивали су га не само као прилог месу, већ и за кување супе. Узгред, у послератним издањима „Књиге о укусној и здравој храни” кечап је замењен пастом и сосом од парадајза. Исто се, наравно, догодило и у продавницама. Тек 80-их година кечап се вратио на полице совјетским продавница. Увозио се из Бугарске, Мађарске и Југославије.
Најважнија опрема коју је Микојан донео биле су индустријске хладњаче и покретне траке за производњу конзерви, између осталог, конзервисаног динстаног меса и кондензованог млека. Месне и рибље конзерве рекламирале су се као основа за ручак и вечеру, а конзервисано воће и поврће као зимска замена за сезонске производе. „Књига” је, на пример, саветовала припрему смрзнутих пљескавица са гарниром од конзервисаног грашка уз салату од конзервисаних рачића зачињених мајонезом. А уместо супе, која се иначе кува неколико сати, препоручивало се коришћење концентрата из конзерве или супе из кесице.
Са технологијом масовне производње саламе Микојан се упознао у месном комбинату у Чикагу. Исте 1936. године у Москви је отворена прва фабрика месних прерађевина, која је почела производњу саламе са ниским процентом масти и високим садржајем беланчевина. У њој су били само природни састојци (као, уосталом, и у другим производима предратног времена), па су је лекари чак саветовали болесницима после дугог гладовања. Звали су је „докторска”.
У првој верзији „Књиге” звали су их „корнфлекс” и саветовали да се једу уз павлаку, млеко или кисељ. Треба рећи да се овај амерички производ свидео совјетским грађанима и да је из године у годину производња пахуљица само расла. Никита Хрушчов је 50-их година, после посете САД, покушао да од кукуруза начини основну пољопривредну културу у СССР-у. У продаји су се појавили кукурузни штапићи, хлеб и салама. Међутим, средином 60-их већи део рода је пропао и производња је почела да се смањује.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
