Да ли је Русија савезник Ирана?

Legion Media
На позадини америчко-иранског конфликта који подгрева сукобе на Блиском истоку, ово питање није без основа.

Најбољи начин да се почне нова година је са причом о крају света и у том погледу 2020. је почела у великом стилу. Када је 3. јануара у америчком нападу ликвидиран ирански генерал Касим Сулејмани, гласине о Трећем светском рату брзо су преплавиле интернет. И мада се више говори о Америци и Ирану, ни Русија не остаје изван неких нагађања (барем хумористичког карактера).

На пример, бивша порно-звезда Миа Халифа објавила је на Твитеру фотографију на којој носи црвену мајицу са руским грбом уз натпис: „САД је у сукобу са Ираном... Иран је савезник Русије... Да се и ја изјасним за сваки случај:”

Добар потез, Миа! Али шалу на страну, може ли се заиста рећи да су Москва и Техеран савезници?

1. Русија и Иран блиско сарађују у Сирији

Покојни генерал Сулејмани, за Американце терориста, а за проиранске шиитске снаге на Блиском истоку херој, блиско је сарађивао са Русијом у Сиријском рату. И Москва и Техеран подржавају председника Башара ел Асада у конфликту, а боре се против исламистичких терориста и прозападне опозиције.

Док се Русија углавном концентрише на ваздушне нападе уз ограничено коришћење специјалних снага, Иран контролише на хиљаде војника на територији Сирије (према америчкој процени, у другој половини 2018. у рату је учествовало преко 12,5 хиљада иранских представника). Башар ел Асад је уз помоћ Русије и Ирана успео да поврати већи део сиријске територије 2015-2019.

Дакле, што се Сирије тиче, руски и ирански интереси се поклапају, јер обе државе сматрају да је Асадова влада за њих драгоцени партнер. „Русија и Иран су једине две државе спремне да инвестирају у сиријску обнову после рата. А ниједна од њих сама не може да обнови Сирију”, истиче Петар Кортунов из Руског савета за међународна питања, описујући односе између двеју сила као „стабилан брак из користи”. 

2. Али имају различите ставове о Блиском истоку

Па ипак, када се ради о дугорочним стратегијама, стручњаци се слажу да Русија и Иран имају различите циљеве.

„Циљ Москве је да одржи равнотежу моћи у региону како би играла улогу кључног ванрегионалног посредника”, записао је иранолог Никита Смагин у чланку за Московски центар Карнеги. „Иран умногоме гледа у супротном правцу, покушавајући да постане лидер на Блиском истоку, јер Техеран верује да је то једини начин да гарантује себи безбедност.”

Смагин истиче да овакав приступ изазива незадовољство Москве. На Блиском истоку Русија би више волела систем узајамне контроле без посебног лидера. Она одржава добре функционалне односе не само са Ираном и Сиријом, него и са Израелом, Турском, а однедавно и са Саудијском Арабијом (све три земље имају дугу мучну историју односа са Техераном). Иран, са друге стране, поткопава напоре Русије да помогне Асаду да направи уступке опозицији и коначно пронађе политичко решење националне кризе. Овакви конфликти интереса вероватно неће скоро нестати.

3. Њихове економске везе су слабе

„Економија је и даље слаба тачка билатералних односа”, признао је Мехди Санаи, ирански амбасадор у Русији од 2013. до 2019. године, у интервјуу за Коммерсант пре напуштања функције. „То се делимично може објаснити чињеницом да и Русија и Иран извозе енергију. У таквим околностима није лако повећати обим извоза.”

Заиста, трговинска размена је и даље, у најбољем случају, умерена. 2018. године достигла је 1,7 милијарди долара, мање од 1% руског спољнотрговинског промета. Постоје неки амбициозни пројекти у инфраструктури и трговини, као што је међународни саобраћајни коридор „Север-Југ”, који обезбеђује копнени прелаз од Индијског океана до Балтичког мора преко Индије, Ирана и Русије, или слободна трговинска зона између Ирана и Евроазијске економске уније (на чијем челу је Русија), али њихова реализација је и даље спора. Без снажне економске базе савез се не може сматрати одрживим.

4. Историјски међу њима постоје горка искуства

„Током 19. и 20. века Русија и Совјетски Савез више пута довели су питање ирански суверенитет”, подсећа Никита Смагин. 1911. године, за време Персијске уставне револуције, Руска империја је, штитећи своју сферу интереса, послала трупе у Иран, гушећи демократски покрет и пуцајући из топова на Меџлис (парламент).  

Касније, у августу 1941. године, када је избио Други светски рат и Совјетски Савез и Велика Британија су се плашили да ће Иран постати немачка марионета, послали су своје трупе, узимајући земљу под контролу. Стаљин је чак разматрао могућност да „стаљинизује” север Ирана стварајући марионетске државе, али међународна заједница је 1946. године приморала Совјете да напусте земљу.

Оваква искуства не утичу директно на односе међу земљама, али подстичу део иранског друштва, који сумња у то да ли се Русији може веровати, да надаље компликује односе. На пример, вест да је Русији дозвољено да користи иранску ваздухопловну базу за нападе на „Исламску државу” 2016. године изазвала је такво негодовање јавности да је Техеран морао да повуче ову дозволу.

(Прочитајте овде више о совјетско-британској инвазији у Ирану. А овде можете сазнати више о Стаљиновим плановима да анексира Иран 40-их година).

5. Они су партнери, а не савезници

Све што је претходно наведено не мора обавезно да значи да Русија и Иран не могу да сарађују. Напротив, тренутно стање ствари на Блиском истоку чини да ове земље постају веома важне једна за другу, барем политички (како је Мехди Санаи истакао, председници Владимир Путин и Хасан Рухани срели су се 17 пута током последњих шест година, што значи да сигурно имају много тема за разговор). Али ипак, ту се пре ради о тактичком партнерству, него о стратешком савезништву, због различитости њихових глобалних циљева.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“