Зашто је Русија хтела, али није могла да спасе браћу Буре од Британаца?

Public domain
Данас се ретко који Рус интересује за Јужну Африку, али почетком двадесетог века руска јавност је била снажно узбуркана сажаљењем према Бурима и уједно мржњом према Енглезима који су ратовали против овог племена.

„Побожни фармери који су решени да својом крвљу бране слободу отаџбине увек ће бити ближи светој Русији него хладнокрвна и саможива Енглеска, наш исконски непријатељ“, писао је 16. октобра 1899. године популарни руски лист „Ново време“.

Ова емотивна белешка је била изазвана енглеско-бурским ратом који је управо почео у Јужној Африци. Бури, потомци холандских, немачких и француских колониста, у поменутом рату су бранили независност својих двеју држава (Трансвал и Слободна Држава Орање) од Британске Империје.

Други бурски рат у Трансвалу, пораз Енглеза у Беркелакту. Насловна страница француског листа Le Petit Parisien, 17. новембар 1901.

Борба коју су водили Бури изазвала је велики одјек у многим земљама широм света, па и у Руској империји, где је одушевљење слободољубивим народом било праћено непомирљивом англофобијом.

Руси и Бури – братски народи

„Бури су имали много заједничког са Русима... Они су, као и Руси, првенствено земљораднички народ. Склони су, као и Руси, екстензивној земљорадничкој култури“, писао је већ поменути лист „Ново време“.

У руском друштву је истицана чак и сличност спољашњег изгледа и карактера руског и бурског народа. Бури су, као и Руси, били снажни, крупни и брадати. Били су исто тако побожни и мирољубиви, вредни и строго патријархални домаћини.

Африканери са пушкама у вагону за време Другог бурског рата.

Када је почео оружани конфликт бурофилија је обузела целу Русију. У руским крчмама су људи често певали „бурску химну“ и причали о рату у Африци.

Руси су у црквама прикупљали прилоге и слали Бурима, а када је бурски генерал Пит Кронже заробљен, од добровољних прилога су направили „братину“, огроман пехар са сребрним орнаментом, и послали му. Уз пехар су приложили папире са потписима 70.000 људи.

Пит Кронже, бурски лидер и ратник, предаје се лорду Робертсу, Пардеберг, Ј.Африка 1900. Кронже (1835-1911) се борио против Британаца у Првом бурском рату. 29. децембра 1895. победио Џејмсонов одред код Кругерсдорпа. У Другом бурском рату (1899-1902) је победио Британце код Магерсфонтејна 11.12.1899.

У појединим новинама су периодично објављивани апели попут ових: „Ми имамо довољно сопствених брига и невоља“, „Забога, што се ви бринете за Буре? Мислите на свој народ“, али су они одмах подвргавани осуди. Цела Русија је била обузета свеопштом мржњом према „прождрљивом Британцу“ који се окомио на независност малих народа.

Како истичу истраживачи овог конфликта А. Давидсон и И. Филатова, у историји Русије није било много случајева у којима је друштво по неком питању било једнодушно. Чак су и либерали критиковали Велику Британију због тога што је издала либералне идеје.

Ратни поклич

17. улански пук у Бици код Модерфонтејна

Опседнуте англофобијом, усијане главе у Русији су на сав глас говориле о томе како је неопходно заратити против Велике Британије. И заиста, Енглезе су тада осуђивале многе земље, укључујући Француску, Немачку и Холандију. Ватикан је водио свеобухватну антибританску пропаганду у целом свету. Поред тога, неочекиване победе Бура на почетку рата озбиљно су пољуљале ауторитет „господарице мора“.

Руско руководство, међутим, није желело да се упушта у отворени рат ради далеких полумитских јужноафричких земљопоседника. Цар Николај II је 22. марта 1900. године написао мајци, императорки-удовици Марији Фјодоровној следеће: „Невероватно је какве се глупости шире по граду... Да ми идемо у Москву и да ће тамо свечано бити објављен рат Енглеској“.

Цар Николај II Романов на смотри војника Измајловског пука.

Па ипак, Русија је била на страни Бура, а у свету је третирана као сила која може да заустави Енглезе, било војним, било дипломатским путем. Међутим, сви напори које су Руси уложили у том правцу били су узалудни.

Пола године пре почетка рата у Хагу је на иницијативу Санкт Петербурга сазвана мировна конференција посвећена решавању конфликта који се тада заоштравао. Потписано је неколико докумената који су имали статус препоруке и практично нису значили ништа, нити су спречили почетак борбених дејстава. Британци чак нису дозволили представницима бурских република да дођу у Хаг.

Када је рат већ био у току, Санкт Петербург је покушао да са Берлином и Паризом формира антибританску алијансу. Идеја је пропала јер Немци и Французи нису могли да реше међусобни сукоб око Алзаса и Лотарингије.

Цар Николај II је био уверен да ће у сваком тренутку моћи да заустави оружани сукоб. Убрзо после почетка рата написао је својој сестри, великој кнегињи Ксенији: „Ти знаш, драга моја, да ја нисам горд, али ми прија што се само у мојим рукама налази средство које коначно може да промени ток рата у Африци. И то је веома једноставно средство – издати телеграфом наређење свим туркестанским (средњоазијским) трупама да се мобилишу и концентришу на граници. И ништа више! Никакве најмоћније флоте овога света не могу нас спречити да се обрачунамо са Енглеском управо тамо где је она најрањивија“.

Касније се испоставило да су ове самоуверене цареве речи ипак биле само речи. Велика Британија је једноставно игнорисала делимичну мобилизацију Кавкаског армијског корпуса – била је потпуно сигурна да се Русија неће одлучити за улазак у велики рат.

Стварна помоћ

Дипломатија и прилози нису били једина помоћ коју је Русија пружила Бурима. Послала им је и 225 добровољаца. Било је неупоредиво више оних који су хтели да иду у рат, али многи нису могли финансијски да поднесу дуго и скупо путовање на други крај света.

Бурски генерал Јевгениј Максимов

Званична руска статистика није евидентирала емигранте из Руске империје, посебно Јевреје, који су се још пре избијања конфликта трајно настанили у Трансвалу и Слободној Држави Орању. И они су се латили оружја кад их је нова отаџбина позвала.

Међу руским добровољцима се највише истакао потпуковник у пензији Јевгениј Максимов. Он је код Бура догурао до генералског чина.

Захваљујући Максимову бурске трупе су престале са спорадичним извиђањем и приступиле систематском, добро осмишљеном и припремљеном рекогносцирању терена. Поред тога, Максимов је доста допринео да се бурска герила дисциплинује, да збије редове и да се без поговора потчињава команди, што је повећало њихову борбену ефикасност.

Руско-холандски санитарни одред кренуо је из Петербурга у помоћ Бурима. Варшавска железничка станица 1899.

У Трансвал су стигла два руска одреда Црвеног крста. Био је то највећи контингент медицинских радника из Европе. Први је у Јужну Африку отишао такозвани владин одред, који је непосредно пре тога стекао непроцењиво искуство у Абисинији (Етиопији).

Други је био добровољачки одред формиран од средстава које је приложило руско становништво. Једну половину одреда су чинили Руси, а другу Холанђани, „ради лакшег контакта са властима и житељима Трансвала“.

Оба одреда су остала у Јужној Африци све до пада двеју република. Бури су били одушевљени тим одредима и веома су их поштовали, иако су најчешће били прилично подозриви према Европљанима.

Други бурски рат у Трансвалу, британски добровољци се враћају из Англо-бурског рата.

Убрзо се испоставило да су Руси у том рату доста помогли и Енглезима, а да нису били ни свесни тога. Наиме, у септембру 1901. године се сазнало да британске трупе у Трансвалу набављају коње за вучу из Русије. Извесни генерал Томсон је масовно откупљивао у Русији коње и извозио их кроз луку у Одеси.

У том тренутку је било продато већ 40.000 коња, а куповина није престајала. Министарство одбране није имало могућност да законом забрани продају коња Британији, па се трудило да на све начине отежа и саботира тај посао.

Велика Британија је потукла Буре и поред све помоћи Русије и других земаља које су им биле наклоњене, и 1902. године припојила њихове државе својој великој империји. Русија то није могла да спречи.

После рата је англофобија још неко време доминирала у руском друштву, да би се све из корена променило 1907. године, када су две империје одлучиле да пређу преко свих несугласица и потпишу заједничку конвенцију којом је крунисано формирање Антанте.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“