Када говоримо о непријатељима који су покушали да продру у Русију и освоје њену територију, ми заправо говоримо о периоду од неких 1.000 година и о неколико различитих Русија, укључујући Стару Русију, Московско царство, Руску империју и Совјетски Савез. Непријатељи су такође имали различита обличја: од северне ратничке државе преко далеке источне империје до суманутих тирана који су намеравали да завладају светом. Сви су они покушали да освоје Русију, али нико у томе није успео. Овде ћемо обатити пажњу само на крајње дрске покушаје, јер ако бисмо поменули сваки рат у коме је Русија бранила своје територије набрајању не би било краја.
„Двобој Пересвета и Челубеја на Куликовом пољу“, Михаил Иванович Авилов, 1943.
Руски државни музејСтотине хиљада монголских ратника на челу са Бату-каном (Џингис-кановим унуком), продрле су на руску земљу током 1220-их и 1230-их. Монголска војска је имала од 300.000 до 600.000 ратника тако да се руске феудалне кнежевине нису могле одбранити, поготово зато што су руски кнезови у то доба били подељени и стално су се отимали око кијевског престола. Монголске трупе су 1237-1238. најпре држале под опсадом, а затим освојиле Москву и Владимир, два моћна града централне Русије. Руска земља је тада похарана, број њених становника се нагло смањио.
Бату-кан је заузео Кијев 1240. године. После тога су се Монголи повукли, али су приморали руске кнезове да се покоравају кановима и да им плаћају велики данак. Руски ратници су били принуђени да учествују у војним походима на страни Златне хорде која је била део Монголске империје. Она је наставила да контролише Русију и касније, када је (од 1260-их) постала засебна држава.
Московски кнез Дмитриј Донски је 1380. године до ногу потукао татарску војску на Куликовом пољу. После тога је прошло цело столеће да би коначно 1480. године „јарам“ Златне хорде био збачен за време великог кнеза московског Ивана Трећег.
„Пољско-литванскав армија 1576-1586“, Јан Матејко.
Public domainЛитванија се увек граничила са Русијом. До 12. века су Литванци плаћали данак руским кнезовима, а почетком 13. века су ојачали и све чешће вршили упаде на руску територију. Чак су заузели и Смоленск (400 км западно од Москве) и држали га неко време у својим рукама. Током 1240-их је основана Велика кнежевина Литванија која је наставила да ратује против руских кнезова. Литванска војска је 1368. и 1370. држала Москву под опсадом, да би 1402. уз помоћ пољске војске поново заузела Смоленск, и он је затим припадао Литванији до 1522. године. За време Ивана Грозног (1533-1584) Руска царевина је заратила против Литваније, Ливонске конфедерације, Пољске, Шведске и Данске. Тај исцрпљујући конфликт је добио назив Ливонски рат. Русија је у њему поражена и принуђена да све освојене територије препусти Пољско-литванској државној заједници, после чега је 1569. године формирана „супердржава“, тј. друга по реду Државна заједница Пољске и Литваније.
„Војска Пољско-литванске државне заједнице пева Химну Богородици пре битке, Јозеф Брант, уље на платну.
Национални музеј, Вроцлав.Ова држава се на пољском звала Rzeczpospolita (што значи „република“). После оснивања је неколико пута успешно ратовала против Русије. За време Смутног доба 1609-1618. године (велика политичка династичка криза у Русији) Пољско-литванска државна заједница је продрла у Русију у покушају да је освоји и потчини. Пољске трупе на челу са Станиславом Жолкевским су заузеле Смоленск, а затим и Москву. Пољаци су се забарикадирали у Кремљу и остали тамо све док их није истерала Руска добровољачка армија на челу са Мињином и Пожарским. Русија је 1617-1618. успешно зауставила нову офанзиву Пољско-литванске државне заједнице, чију војску је овог пута предводио лично краљ Владислав IV Васа.
Ратови су настављени и у 17. веку, када је Русија најзад успела да поврати кијевску и смоленску територију. Ратови између Русије и Пољске у 18. веку резултирали су поделом Пољске између Русије, Пруске и Аустрије. Затим су пољске трупе поново учествовале у офанзиви на Русију у оквиру Наполеонове армије. Касније је Пољска постала провинција Руске империје и често је подизала буне. Пољаци су третирали Русе као окупаторе. Они су и 1918-1921. године ратовали против Совјетске Русије и тај рат се завршио дефинисањем пољско-совјетске границе која је враћена тамо где је била у 17. веку.
Полтавска битка, Пјер-Денис Мартин.
Catherine PalaceПочев од 11. века (а можда и раније) шведски краљеви су ратовали против Новгородске републике (Новгород је тада био град-држава), али не и против целе Русије. Швеђани су се окомили на све Русе тек када је Иван Грозни заузео Новгород и припојио га Русији. Непрекидно су покушавали да освоје територију данашње Петербуршке области која се тада звала Ингрија. Русија и Шведска су за ову територију ратовале од 15. до 17. века, да би до највећег ратног сукоба дошло за време Петра Великог.
Велики северни рат (1700-1721) био је крупан оружани конфликт у коме се Шведска супротставила многим европским државама на челу са Русијом. Рат се водио за Балтик. Швеђани су почели инвазију на Русију, али су потучени до ногу у Полтавској бици (1709), а 1718. године је убијен шведски краљ Карл XII, после чега је Шведска коначно изгубила своју моћ. Русија је 1721. године према споразуму склопљеном у Ништаду добила територије Естоније, Ливоније, Ингрије и југоисточне Финске. Током овог рата је основан Санкт Петербург, а цар Петар је 1721. године постао руски император. Па ипак, Шведска је сачувала већи део финске територије све до 1809. године. Тада су Швеђани склопили савез са Наполеоновом Француском и намеравали да Русији онемогуће излазак на Балтичко море. Армија Александра I одузела је Швеђанима Финску и претворила је у губернију Руске империје. То, међутим, није спасло Русију од рата са Наполеоном.
Наполеон се повлачи из Москве 1812. Од 600.000 војника Велике армије кући се вратило само стотинак хиљада. Илустрација у књизи, почетак 20. века.
Global Look PressВелики Наполеонов пројекат доминације у целом свету неизбежно је довео Бонапарту до сукоба са Руском империјом. Најпре је Наполеон победио руску армију 1805. у бици код Аустерлица. После тога је наставио да ствара „континентални систем“ потчињавајући европске државе једну за другом и постављајући у њима марионетске владе и марионетске краљеве. Са Русијом је склопио мир 1808. године, али после неколико неуспешних покушаја да се ожени једном руском принцезом, Наполеон је почео отворено да говори о „слому Русије“. Руски император Александар II није хтео да подржи континенталну блокаду британске трговине за коју се залагао Наполеон.
После неколико година припрема и прикупљања обавештајних података о стању у Русији Наполеон је са својим трупама кренуо на Москву. Тако је почео Велики отаџбински рат 1812. Француски император у том рату није добио подршку Шведске и Османлијског царства јер су и једна и друга држава претпостављале да ће се ова Наполеонова кампања неславно завршити.
ВИШЕ О ТОМЕ: Отаџбински рат 1812
Уједињена европско-француска армија је бројала око 600.000 војника када је 1812. ушла на територију Русије. Руска армија није била толико бројна (око 400.000 војника на почетку рата, да би се касније тај број повећао услед регрутације), али је имала предност зато што ратује на свом терену. Нећемо овде препричавати цео ток рата 1812. године (кликом на горњи линк сазнаћете више о томе!), само ћемо рећи да су Наполеонове трупе заузеле највећу територију још од времена Златне хорде. Окупација је, међутим, кратко трајала. Француски император је запосео Москву, али је већ у октобру 1812. схватио да је његова армија упала у замку, да се не може снабдевати нити преузети управљање земљом, а почиње зима. После три неуспешна покушаја да склопи мировни споразум, Наполеон је побегао из Москве, а са њим и цела армија, коју су приликом повлачења руски војници и добровољци потукли до ногу. Русија је повратила све територије које је Наполеон запосео, а затим га гонила све до Париза и тамо помогла да се ликвидира његова империја.
Поморска битка код Наварина, 1827; Амбруаз Луј Гарнереј
Public domain/Global Look PressНајдужи историјат оружаних конфликата Руска империја је имала са Турском. Ове две државе су биле у међусобном рату укупно 69 година и та конфронтација је са прекидима трајала 351 годину (1568-1918). Било је 12 великих руско-турских ратова (укључујући Источни рат и борбена дејства на Кавказу током Првог светског рата). Од тога је Русија седам пута победила, три пута је изгубила, а два рата су завршена без победника. Ратовало се углавном за контролу над северном обалом Црног мора, Северним Кавказом и турским мореузима.
У већини ратних конфликата Турска није освојила ни педаљ руске територије. Османлијско царство је углавном бранило сопствену земљу коју је Русија упорно покушавала да заузме како би преузела контролу на Црном мору. Турци су тек 1678. године успели да заузму Чигирин, главни град козачке државе и седиште запорошке војске, али су га похарали и уништили тако да им је победа била јалова. Поред тога, после Источног рата, уједињени непријатељи (Француска, Велика Британија, Аустрија и Пруска) су приморали Русију да врати један део раније освојених територија, укључујући тврђаву Карс и подручје око ње. Касније је Русија у рату против Турске 1877-1878. године поново заузела један део те територије, а затим га је поново вратила Турцима после рата између Совјетске Русије и Турске 1918-1921.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
