Вечити непријатељ: Против кога је Русија ратовала највише кроз историју?

Битка код Синопа 30. новембра 1853.

Битка код Синопа 30. новембра 1853.

Рад непознатог уметника.
Историја односа између Руса и ове нације садржи доста упечатљивих страница и неочекиваних преокрета. Две државе су ратовале десет пута. Нема сумње да су они далеко чешће од других народа били противници Русије на бојном пољу. Огромна већина тих ратова завршена је победом Русије, ширењем њених територија и јачањем њеног утицаја у свету, а посебно међу народима Југоисточне Европе...

Први дипломатски чин у историји руско-турских односа је писмо руског кнеза Ивана III османлијском султану Бајазиту II, упућено 1492. године. У том документу руски кнез пише о најважнијим питањима развоја поморске трговине између Москве и Константинопоља у водама Црног и Азовског мора. Овим писмом је утемељена трговинско-економска сарадња двеју држава.

На политичко-дипломатском пољу руско-турски односи су формално успостављени за време Петра Првог 1701. године отварањем руске амбасаде у Константинопољу. То је двема земљама омогућило да имају канал за међусобно политичко деловање. 

Може се рећи да је први прави руско-турски рат вођен 1672-1681. године, а изазван је покушајем Османлијског царства да успостави контролу над Украјином десно од Дњепра, када се хетман поменуте територије Петар Дорошенко заклео на верност Константинопољу. Рат је кулминирао заузимањем стратешки важне тврђаве Чигирин у Черкаској области од стране руских трупа. Истина, тврђава је две године касније поново остављена Турцима. Бахчисарајски мировни споразум потписан 1681. године у целини гледано потврдио је територијално-политички статус кво у овом региону.

Иља Рјепин: Запорошки козаци пишу писмо константинопољском султану (1880–1891).
 

Руско-турски рат 1686-1700. године био је саставни део европске војне кризе у којој је централно место заузимао аустријско-турски рат. Руске трупе су 1696. године успеле да заузму тврђаву Азов, која је према Цариградском миру из 1700. године припала Русији. Тај споразум је Русији омогућио да концентрише своје снаге против Шведске у Северном рату. У историју је ушла фраза из писма Петра Првог руском представнику на преговорима са Турцима, искусном дипломати Јемељану Украјинцеву: „Обавезно склопи мир, јер нам је много потребан“. 

У руско-турском рату 1735-1739. године на страни Русије се борила Аустрија. Циљ Русије је био да заустави нападе Кримских Татара на јужне руске територије, као и да обезбеди и прошири излазак на Црно море. Генерално гледано, Русија није имала успеха у овом рату. Према Београдском миру склопљеном 1739. године Русија је задржала тврђаву Азов, али се обавезала да уклони из ње сва фортификацијска утврђења, као и да одустане од поседовања сопствене флоте на Црном мору, па чак и бродова за потребе трговине. Према сликовитом објашњењу руског историчара С.М. Соловјова, Русија је животима стотине хиљада војника платила уклањање азовских утврђења.

Руско-турски рат 1768-1774. године карактеристичан је по продору Русије на Балкан. У зиму 1770. године руска армија је избила на Дунав, а 1771. су јединице под командом кнеза Василија Долгоруког заузеле Кримско полуострво, да би 1773. године руске трупе стигле до Силистре. Кучуккаинарџијским миром из 1774. године проглашена је независност Кримског каната од Турске (у току рата кримски кан је прешао под протекторат Русије). Русија је добила Велику и Малу Кабардију, Азов и Керч, као и степска подручја између Дњепра и Јужног Буга. Поред тога 14. члан споразума дао је Русији право да у Константинопољу сагради цркву која ће бити „под протекцијом министара ове империје“ (тј. руских посланика), и „неће бити изложена никаквим притисцима или увредама“.

Наредни руско-турски рат 1787-1791. учврстио је позиције Русије на Балкану. Руска армија је успела да заузме Очаков, Измаил и Анапу, а руска флота је до ногу потукла Турке код Тендре. У току тог рата турска армија није успела да однесе ниједну, чак ни локалну победу над руским војницима, на чијем челу су између осталих били А. В. Суворов и адмирал Ф. Ф. Ушаков. Мировни уговор из Јашија потписан 1791. потврдио је припадност Крима и Очакова Русији и уједно дефинисао нову руско-турску границу дуж реке Дњестар.

Рат 1806-1812. је једини руско-турски рат који Русија није објавила. Штавише, у предратним годинама то су биле две савезничке силе, а тај савез је заправо био реакција на Наполеонове ратове. Таквој алијанси се чудио чак и државни канцелар, кнез А. А. Безборотко. Он је изјавио: „Требало је да се на свет појаве наказе као што су Французи, па да произведу нешто што се нисам надао да ћу видети не само у своме министарству, него ни у своме животу, а то је наш савез са Портом. Поводом за рат је послужило то што су Турци уклонили са власти господаре Молдавије и Влашке који су били благонаклони према Русији. Русија је пре тога била забринута због заоштравања француско-руских односа и дуго против Турске није предузимала никаква војна дејства. Међутим, временом је постајало све јасније да ће Французи у најскорије време напасти Русију и зато је Кремљ одлучио да брзо реши проблем на својим јужним границама. Успешна војна кампања руског фелдмаршала Михаила Кутузова приморала је Османлије да одустану од Бесарабије у корист Русије, што је потврђено Букурештанским миром 1812. године.

Руско-турски рат 1828-1829. године био је прекретница не само у билатералним односима Руске и Османлијске империје, него и у историји Балкана. Рат је објавила Русија 1828. због одбијања Порте да испуњава раније споразуме. У овом рату је Русија била веома успешна на балканском и јужнокавкаском фронту. Према Једренском миру из 1829. године Русији је припао већи део источне обале Црног мора са градовима Анапа и Сухуми, као и делта Дунава. Османлијско царство је признало руску доминацију над Грузијом и подручјем савремене Јерменије, а такође је дало аутономију Србији. Када је реч о балканском региону у целини, „једренска епоха“ је донела брз економски, политички, социјални и културни развој свих хришћанских области. Доба после рата 1828-1829. добило је у историографији назив „Балкански препород“.

У годинама Кримског рата 1853-1856. руско-турски фронт био је један од важних, али није био одлучујући. Руске трупе су на Кавказу успеле неколико пута да поразе турску армију и заузму Карс. Међутим, дипломатска изолација је приморала Русију да потпише Париски мировни споразум који је за њу био крајње неповољан, јер је предвиђао предају јужне Бесарабије и ушћа Дунава Османлијском царству, као и „неутрализацију„ Црног мора. Током читавог столећа које дели Наполеонове ратове од Првог светског рата Кримски рат је био једини сукоб европских размера у коме су учествовале Русија, Велика Британија, Турска, Француска и Сардинија, а на дипломатском пољу и Аустрија.

Руско-турски рат 1875-1878. године био је саставни део Велике источне кризе 1875-1878. године, изазване успоном националноослободилачких покрета балканских народа којима је Русија без одлагања пружила помоћ. У крвавим борбеним дејствима руска армија је заузела превој Шипка у Бугарској и приближила се Константинопољу, али су велике западне силе запретиле Русији ратом и тако извршиле притисак и принудиле Санкт Петербург на уступке. Берлински споразум из 1878. године прописао је да се Русији врати јужни део Бесарабије и да јој се предају тврђаве Карс, Ардаган и Батуми. Поред тога, на захтев Русије призната је независност Србије, Црне горе и Румуније. Османлијско царство је задобило ударац од кога се више није могло опоравити. Амерички историчар турског порекла Кемал Карпат истицао је својевремено да је „Отоманско-руски рат 1877-1878. године нанео смртоносан ударац традиционалној Отоманској држави и отворио пут развоју Турака као националне групе која има сопствено политичко лице“.

У Првом светском рату руско-турски фронт није био приоритетан. Руске трупе су на Кавказу успеле да заузму Ерзурум, Трапезунт и Битлис. У току Персијске кампање 1914-1916. руска армија је потиснула турске трупе из Персије. Међутим, револуција у Русији је фактички довела до прекида војних операција.

По завршетку Првог светског рата управо је Русија међу првима признала турску грађанску власт Мустафе Кемала Ататурка. Мировним споразумима које су са Турском 1921. године потписале Совјетска Русија и Јужнокавкаске републике Карска област враћена је Турској, а у саставу Грузије остао је округ града Батумија, где је према споразуму створена Аџарска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република.

У Другом светском рату Турска је била неутрална, али је 1952. ступила у НАТО. То међутим, није негативно утицало на совјетско-турске односе. У мају 1953. године власти Совјетског Савеза су објавиле саопштење да „владе Јерменије и Грузије сматрају да могу одустати од својих територијалних претензија према Турској“. При томе „Совјетска власт сматра да се може осигурати безбедност Совјетског Савеза из правца мореуза под условима који су подједнако прихватљиви како за СССР, тако и за Турску“. 

Треба имати у виду и чињеницу да је одлука председника САД Џона Кенедија да 1961. године у Турској размести америчке ракете средњег домета проузроковала одговор Совјетског Савеза у виду размештања совјетских ракета на Куби, а самим тим и изазвала „Карипску кризу“.

Аутор: Петар Искендеров доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Прочитајте још: Да ли су Руси помагали Србији кроз историју?

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“