Од Лењина до Путина: Како је политика утицала на услове становања у Русији (ФОТО)

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Од заједничког купатила које делите са још осам породица па све до живота у приватним пространим становима у футуристичким небодерима: услови становања у Русији су се током последњих сто година драматично мењали.

Владимир Лењин, од 1917. до 20-их година 20. века: Почетак нове ере и изградња новог друштва  

Убрзо после Октобарске револуције 1917. године појавили су се радикално нови пројекти који су из корена изменили некадашње руске идеале о животу. Са циљем да  створи нови тип добро организованих и вредних грађана, који су способни да изграде социјализам, а затим и комунизам, влада је увела велике промене у све сфере живота људи, почев од становања. Држава је национализовала приватно власништво и почела такозвано „сабијање”, дајући радничким породицама собе у великим становима који су некада припадали малобројној господи. Овај пројекат је званично постао основа за живот у заједничким становима, који су један од симбола совјетске прошлости.

Сцена из филма Владимира Бортка „Псеће срце”, заснованог на роману Михаила Булгакова. Представници кућне управе покушавају да у седмособном стану професора Преображенског присвоје две собе за заједничке потребе.

Уметници надахнути новооснованом државом такође су стварали револуционарна дела која су одражавала почетак ере једнакости, функционалности и модерности. Почев од 20-их година архитекте су зграде пројектовале у стилу конструктивизма, промовишући идеје индустријализације и пролетаријата. Таква је, на пример, стамбена зграда Наркомфина (Народног комесаријата финансија) у Новинском булевару бр. 25 у Москви, коју су 1928. године пројектовали Моисеј Гинзбург и Игнатиј Милинис. Овај масовни пројекат заједничког становања имао је приватне породичне станове, од којих већина, међутим, није имала кухињу ни туш. Приликом организације и обликовања живота станара, архитекте су акценат ставиле на заједничко становање, пројектујући просторије за заједничку употребу у приземљу и на крову. На пример, ако су желели да ручају, многи станари су морали да силазе у велику трпезарију, док је током радне недеље требало да се хране у кантинама на послу, а да спавају у својим приватним становима.

Зграда Наркомфина 30-их година.

Јосиф Стаљин, 1933 - 1955. Тоталитарна империја  

Током власти Јосифа Стаљина пројекти масовног становања су се убрзано развијали, стварајући нове квартове и читаве градове. Одбацујући авангардне експерименте конструктивистичке архитектуре, Стаљин је створио нови еклектични империјалистички стил совјетске архитектуре. Такозване „стаљинке” обично су биле грандиозне грађевине са пространим становима, у којима је претежно живела локална елита. Оне су биле нови симбол индустријализације и напретка, којим се идеологија увлачила у сваки сегмент живота. Монументални стубови и балкони у стилу неокласицизма на широким проспектима можда је требало да инспиришу обичне људе да раде још више како би сваком совјетском грађанину обезбедили такав утопијски комфор. 

Стамбена зграда на Кутузовском проспекту бр. 35 од 1938. до 1941. у Москви

Мада је већи део радничке класе живео у заједничким становима или дрвеним једноспратницама, на јавним местима као што су Домови културе или московски метро сви су могли да доживе луксуз империјалистичке архитектуре. То су била места на којима су просвећеност и технички прогрес ишли руку под руку, уздижући културни и образовни ниво свих совјетских грађана.

Никита Хрушчов, 1953 - 1964. Економска једноставност на путу ка комунизму

Најстраственији совјетски заговорник социјализма и комунизма, Хрушчов се залагао за економску једноставност и за функционалност у архитектури, одбацујући Стаљинову буржоаску естетику. Зато су компактне „хрушчовке” брзо замениле старе зграде и дале нов изглед урбаном пејзажу. Зграде од бетона или цигле са мајушним кухињама, значајно нижим плафонима и мањим прозорима него у „стаљинкама”, „хрушчовке” су значајно допринеле решавању стамбених проблема обичних грађана у пренасељеним индустријским градовима. Власт је тврдила да уместо у декоративној раскоши истинска лепота архитектуре лежи у томе да сви људи имају једнаке могућности и услове. Изградња бетонских четвороспратница без лифтова била је веома ефикасна и јефтина у поређењу са изградњом зграда у Стаљиновом стилу. Зато је током ове грађевински плодне епохе Совјетски Савез оборио рекорд у изградњи станова, пружајући милионима совјетских породица боље место за живот.

Стамбени блокови хрушчовке 

Мада су пројекти масовног становања најпре уведени у време Стаљинове власти, а елегантне и простране „стаљинке” су се за елиту градиле све до краја 50-их и 60-их година, Хрушчовљево име везује се за епоху јефтиних четвороспратница које се до дан данас могу видети у већини постсовјетских градова.  

Леонид Брежњев, 1964-1982. Монументалност, стабилност и стагнација

За време „ере стагнације” небодери постају отелотворење солидне стабилности и досаде. У релативно мирним 60-им и 70-им годинама економија је помало напредовала, што је довело до доминантног стила нових знатно виших „брежњевки”. Људи који су живели у привременим дрвеним кућама, подигнутим за време Стаљина, и који су на ред за станове чекали од краја 30-их година, коначно су могли да их замене удобнијим и релативно пространим становима.

Нове брежњевке 1981, Архангељск 

Данила Багров лута предграђем са напуштеним небодерима из 70-их и 80-их у Приморском рејону Санкт Петербурга.

Сцена из филма „Брат” Алексеја Балабанова

Бурне и експерименталне 80-те и 90-те  

Економске тешкоће за време власти Михаила Горбачова (1985 - 1991) и Бориса Јељцина (1991 - 2000) нису допринеле значајним променама у изградњи стамбених комплекса крајем прошлог века. Међутим, као последица нестанка званичне совјетске идеологије и изненадне доступности западне културе, појавили су се нови руски предузимачи. Изненадне политичке слободе нису поставиле никакве естетске или друштвене стандарде. Зато су нове зграде с краја 90-их изузетно разноврсне и екстравагантне, чак и не покушавајући да се уклопе у околину. Са циљем да избегну стандардну архитектуру из прошлости нови предузимачи и архитекте подижу комерцијалне зграде, луксузне бутике и приватне куће у „неоруском”, „европском”, „високотехнолошком” и многим другим стиловима, понекад чак комбинујући различите приступе у истој згради. Међу најнеобичнијим примерима су зграда Патријарх и Кућа-јаје, обе пројектоване крајем 90-их и завршене 2002. у Москви.

Владимир Путин. Савремена Русија. Експерименти се настављају

Десет година после распада СССР-а руска економија је постепено почела да се опоравља, просечне руске плате су порасле и, наравно, повећана је потражња за новим, удобним становима. Предграђа великих градова су се ширила сваке године, формирајући рејоне идентичних вишеспратница. Мада су прилично савремени по стилу и бојама, нови блокови добро структуираних монументалних мравињака подсећају, с једне стране, на утопијске футуристичке пројекте с почетка 20. века, а с друге, на њихове совјетске наследнике, на тај начин заокружујући линију развоја руске архитектуре 20. века.

Рејон Парнас на северу Санкт Петербурга

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“