Како сам бранио Стаљинград. Мемоари војника Црвене Армије

Совјетски војници у рушевинама боре се са непријатељем. Нацисти су се хвалили да ће заузети град, али совјетске јединице су убрзо промениле ток битке.

Совјетски војници у рушевинама боре се са непријатељем. Нацисти су се хвалили да ће заузети град, али совјетске јединице су убрзо промениле ток битке.

Getty Images
Стаљинградска битка је била права кланица совјетске и немачке војске. Ретки су они који су од првог до последњег дана учествовали у најстрашнијој бици у људској историји.

Више од милион совјетских војника учествовало је у Стаљинградској бици која је постала одлучујућа за исход Другог светског рата. Једни су покушавали да зауставе непријатеља на прилазима граду, други су бранили сваку кућу и улицу Стаљинграда, а трећи су на крају задали смртоносан ударац Шестој армији под командом генерала Паулуса, најјачој немачкој армији на Источном фронту.

Проучили смо десетине мемоара војника Црвене Армије који су учествовали у бици и замислили смо како би битку за Стаљинград посматрао обичан војник, учесник свих кључних момената битке, који је у том кошмару био од првог до последњег дана.

Упознајте нашег јунака, становника Сибира Михаила Некрасова, двадесетогодишњака, редова стрељачке дивизије. Тек је мобилисан у редове Црвене Армије. Најстрашнија битка у историји биће његово ватрено крштење. Његов дневник је заснован на сећањима пешадинаца, тенкиста, радиотелеграфиста, артиљераца и припадника других родова војске, који су успели да сломе кичму Вермахту у граду на Волги.

Други светски рат. Битка за Стаљинград. Руски војници.

23. август 1942. године
Чим смо стигли у Стаљинград нашли смо се у паклу. Стотине немачких бомбардера праве од града ватрени кошмар. Гори све што може да гори. Чак је и Волга у пламену, јер је запаљена нафта из бомбардованих резервоара покуљала у реку.

3. септембар 1942. године
Под бомбама и артиљеријском ватром пребацујемо се на западну обалу Волге. Друга обала се једва види, само се оцртавају силуете зграда, затрпане комадима цигала, гредама и гвожђем, и црне се врхови дрвећа. Утврђујемо се у рушевинама. Овде, скоро на самој обали, сместио се штаб наше 62. армије.

Поглед на Волгу и на срушени Стаљинград (данашњи Волгоград). Фотографија настала 1942. године.

12. септембар 1942. године
Немачка авијација лети над градом и дању и ноћу. Од те буке се не може побећи. Само желимо да се закопамо што дубље у земљу, да је гриземо и копамо ногама, како бисмо се стопили са њом и постали невидљиви. Наших авиона скоро да нема, понекад „ишаки” (И-16) покушавају да ометају немачке авионе, али их „месершмитови” разбијају у парампарчад.

15. септембар 1942. године
Стрељали су командира 1345-ог пука мајора Жукова и комесара пука вишег политичког руководиоца Распопова: „Нападнути од стране противника, испољили су кукавичлук, оставили пук и нечасно побегли са бојног поља”. Мрзимо кукавице. Сви се плашимо, али смо сви ту, боримо се. А они су добили што су заслужили...

Велики отаџбински рат 1941–1945. Битка на улицама Стаљинграда.

19. септембар 1942. године
Непријатељска пешадија пробила се у центар града, а понегде и до реке. Дошло је наређење да се поврати зграда Државне банке, са које Немци виде целу Волгу као на длану. Јуришао је баражни одред 13. гардијске стрељачке дивизије, а ми смо помагали. Минери су довукли до зграде сандуке са експлозивом, док су их митраљесци покривали. После експлозије, јуришни одреди су упали унутра и докрајчили заглушени гарнизон. Баражни одреди се у Стаљинграду боре раме уз раме са обичним јединицама. Команда их углавном користи као резерву, а не према главној намени. Ионако нема довољно људи!

Стаљинград. За време напада непријатељске авијације.

3. октобар 1942. године
Боримо се за сваку кућу, сваку улицу. И дању и ноћу. Страха више нема, нестао је. Непрекидно осећамо да је смрт близу. Осећамо некакву безизлазност и равнодушност. У нашем уништеном тенку нешто гори и експлодира. Начелник прилази тенку који догорева и сталожено подгрева котлић са кашом на његовом оклопу. На све се навикавамо...

7. октобар 1942. године
Понекад на куполама наших тенкова Т-34 и КВ видимо немачке крстове. Једне вечери се неколико таквих заплењених тенкова упрло у колону наших тенкова који су ишли на поправку. На територији фабрике за производњу трактора распоредили смо се по ћошковима и отворили ватру. Једва смо их уништили. Наши војници су без сумње јунаци, али и Немци се понекад фанатично жртвују.

Стаљинград. Децембар 1942. године. Борбе у околини фабрике „Црвени Октобар”.

23. октобар 1942. године
Команда је дала задатак да се по сваку цену сачувају фабрике „Барикаде” и „Црвени Октобар”. Одмах иза ових огромних комплекса налази се Волга. Ако њих изгубимо, изгубили смо град. Али лакше је рећи него учинити. Без обзира на нашу упорност, Немци нас потискују према реци.

11. новембар 1942. године
Сви погони „Барикада” су изгубљени. Остатак наше дивизије успео је да задржи ћошак фабрике. Непријатељ је уништио суседе и блокирао нас са три стане на малом простору. Иза нас је Волга. Везу са позадином одржавамо само уз помоћ чамаца.

18. новембар 1942. године
На измаку смо снага. Читаво наше мало „острво” непријатељ решета уздуж и попреко. Немци јуришају дању, а ноћу покушавају да продру кроз тунеле. Бијемо се прса у прса. Сви подруми су затрпани лешевима. Од хране имамо само по један двопек на дан. Уз помоћ чамаца наши покушавају да нас снабдевају и да одвозе рањенике, али трпе велике губитке. Ноћу наши авиони избацују пакете, али често промаше циљ. Немамо довољно метака, па користимо заплењено оружје. Када смо у шкрипцу, наша артиљерија са острва Зајцевски прима ударац на себе.

Војници Совјетске Армије за време напада. Стаљинград. 1943. година. Велики отаџбински рат 1941-1945.

22. новембар 1942. године
Коначно је стигла лепа вест. Већ неколико дана у предграђу наши спроводе операцију „Уран”, нападају румунске јединице, које покривају немачку војску са бокова. Имамо разлог да се надамо успеху. Румуни су слабије снабдевени и не боре се тако ефикасно као Вермахт. А ми смо макар мало предахнули. Немци су се ућутали, више не нападају наше позиције.

29. новембар 1942. године
Добили смо наредбу о нападу. Сада ће дивизија да ослобађа територију на којој се налази фабрика и да напредује ка центру Стаљинграда. Ја у томе нећу учествовати, мене и групу војника пребацују изван града као појачање за операцију „Уран”.

Стаљинград, јануар 1943. године. „Сусрет...” Совјетски официри пролазе поред немачких заробљеника. Други слева је командир 62. армије генерал-лајтнант Василиј Чујков.

19. децембар 1942. године
Прави кошмар! Мајнштајнови тенкови који су покушавали да ослободе своје у Стаљинграду пробили су нашу одбрану код насеља Верхње-Кумски. Остало нас је десетак. Дотрчали смо до краја ливаде. Тамо стоји наша артиљерија и ћути. Кажемо им: „Зашто не пуцате, бре?” А они ће: „Имамо три пројектила по оруђу. Наређено је да гађамо само директно у циљ.

Ноћу нас Немци престижу. Не знамо где даље да се пробијамо. Мотори дижу буку, чује се немачки језик. Примећују нас и отварају ватру. Не знам тачно колико смо трчали. Ошамућени, упадамо у неко село. У сусрет нам иде човек у белом маскирном оделу. Хватам га за прса, тресем га, вичем му у лице: „Ко си ти?” Он преплашен, ћути. Ухватим га за капу, а у длан ми се забодоше оштри ћошкови... Звезда Црвене Армије! Другови ме једва одвукоше. А напад Немаца на крају је одбијен, спасили нас момци из Друге гардијске армије.

Совјетски митраљесци пуцају у нацисте који су се забарикадирали у кућама за време уличних борби у предграђу Стаљинграда.

24. децембар 1942. године
Пратимо тенкове 170. тенковске бригаде. Успешно сарађујемо са тенкистима. Они нас покривају преко дана, а ноћу су тенкови слепи, па ми за њих и видимо и чујемо. Заузели смо салаше Хлебни и Петровски. У пет ујутру – сигнал за узбуну. У долини између салаша примећен је противник. Остатак 8. италијанске армије излази из обруча. Чим су нас сустигле прве јединице, кроз колоне се пронела команда: „Напред! Удри!” Кренусмо у продор концентрисаним тенковским клиновима са два бока и буквално сравнисмо Италијане са земљом. Пратили смо их у стопу и убијали. Такав ужас ја још нисам видео. Бели тенкови, премазани кречом због камуфлаже, од купола наниже потпуно су црвени, као да су се окупали у крви. А на гусенице се понегде залепила рука, понегде комад лобање...

27. јануар 1943. г.
Крећемо се по порушеном Стаљинграду. Управо су наше јединице разбиле 6. армију на две групе. Сад им је дошао крај! У једној згради смо нашли стотину коњских седала. Испоставило се да је у „котао“ упала 1. румунска коњичка дивизија. Немци су све коње појели – то им је била последња гозба.

Стаљинградска област. Новембар 1942. године. Гробље у селу Бузиновка, где су сахрањени немачки војници и официри, погинули у Стаљинградској бици.

31. јануар 1943. г.
Јужна непријатељска формација је капитулирала у центру града заједно са самим Фридрихом Паулусом. Немци се још држе у рејону фабрике за производњу трактора. На улицама врви од лешева. Подруми су препуни рањеника који умиру од хладноће и глади. Наши лекари им помажу колико могу. Војници пролазе између редова, лове есесовце (мада их је ту врло мало) и издајнике, тј. добровољне помоћнике (Немци их зову „хиви“). Њих изводе на мраз и метак у чело.

2. фебруар, 1943. г.
Изненада је окончана вишемесечна артиљеријска канонада, за коју смо мислили да никада неће престати. Наступила је тако мучна неподношљива тишина да су нас од ње болеле уши. Дотрча радосни војник и узвикну: „Готово! Рат је завршен!“ Северна формација Немаца се предала. Неко је плакао, неко се смејао. Многи су ћутали. Ми смо знали да још ништа није завршено. Али Стаљинград нас је убедио у оно у шта нико раније није смео да поверује – Немце је могуће потући!

(Коришћена литература: А. Драбкин. Я дрался в Сталинграде. Откровения выживших. М., 2012; А. Исаев. Сталинград. За Волгой для нас земли нет. М., 2018)

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“