Који владари су се званично одрекли руског престола?

Клавдиј Лебедев, Shakko (CC BY-SA 3.0), Public domain
Током руске историје само пет особа је потписало званично одрицање од престола. Први руски цар је два пута ступао на престо и силазио са њега, али је оба пута задржао власт у својим рукама.

0. Иван Грозни

Иван Васиљевич (1530-1584) је прво одрицање потписао 1565. године, када је увео опричнину у Русији. Међутим, нико други уместо њега није устоличен. Иван више није живео у Кремљу него у подмосковској резиденцији, али је и даље држао полуге власти у својим рукама. Штавише, управо у то време је почео да доноси непопуларне и бруталне одлуке везане за борбу против бољарске опозиције.

Иван Грозни

Други пут се одрекао у септембру 1575, када је устоличио на руском престолу татарског царевића Симеона Бекбулатовича, кана Касимовског каната који је зависио од Москве. Симеон се у новој улози возио у царским кочијама са царским обезбеђењем и живео у царским одајама, а Иван се задовољио улогом „обичног бољара“. Са друге стране, није кован новац са ликом цара Симеона, а Иван је задржао контролу над царским ризницама.

Симеон Бекбулатович

Зашто је уопште предузео тако нешто? Историчари сматрају да је разлог био исти као и код првог одрицања. Наиме, Иван Грозни је одбацивањем царских обавеза и одговорности заправо „одрешио себи руке“ да би неометано могао вршити смртне казне и спроводити реформе. Грозни се 1576. вратио на московски престо а Симеон Бекбулатович је постао војсковођа у његовој армији и постављен је за управника у граду Тверу.

1. Пољски краљ Владислав IV Васа (1595-1648)

Владислав IV Васа (1595-1648) је био син пољског краља Сигмунда III. Он је игром случаја стекао право да ступи на руски престо.

Портрет Владислава Васе, 1624 г. Вавел

Почетком 17. века је у Московском царству беснело такозвано Смутно доба, тј. криза династије Рјуриковича, настала када је син Ивана Грозног Фјодор Иванович умро не оставивши наследника. Трупе Пољско-литванске државне зједнице су 1610. угрожавале Москву. Бољарска влада (Семибољаршчина), која је управљала Москвом после свргавања цара Василија Шујског, позвала је царевича Владислава да ступи на руски престо како би царевина остала независна од Пољака.

Владиславов отац Сигмунд III је, међутим, инсистирао да Руси морају прећи у католичанство. Бољари нису то смели ни да предложе своме народу јер би последице биле ужасне. Зато су у августу 1610. године заједно са представницима аристократије тајно „изабрали“ Владислава за цара. Он никада није владао Русијом. Додуше, покушао је да заузме Москву 1616. године, када су пољске трупе већ биле протеране из Русије, али је доживео пораз. И поред тога, и даље је носио титулу, па чак и венац московског цара. Од тих привилегија се одрекао 1634. године према Пољановском мировном споразуму којим је окончан један од многих ратова између Русије и Пољске.

2. Император Петар III (1728-1762)

Петар Фјодорович (Карл Петер Улрих војвода од Холштајн-Готропа) је био син ћерке Петра I Ане и војводе Карла Фридриха од Холштајн-Готропа. Петар Фјодорович никада није желео да влада Русијом. Надао се да ће добити шведски престо на који је имао право. Али будући да је био син Петрове ћерке Ане (која је умрла убрзо после порођаја), имао је право и на руски трон према брачном споразуму састављеном још за време Петра I.

Петар III Фјодорович

У Русији је тада владала Јелизавета Петровна (1709-1762), друга ћерка великог императора, а њој је било у интересу да њен сестрић ступи на руски престо јер би се тако трон вратио на линију Петрових потомака, а не потомака његовог брата Ивана (пре Јелисавете је на трону била њена сестра од стрица Ана Ивановна). Зато је Петар 1742. допутовао у Русију, а 1745. се оженио својом сестром из трећег колена, Софијом од Анхалт-Зербста (будућом Катарином II).

После смрти Јелизавете Петровне Петар Фјодорович је постао руски император. Али он је са своје 33 године био прилично незрео – превише детињаст и импулсиван, а уз то је патио од алкохолизма и непрекидно се играо рата. Другим речима, није било шансе да се он задржи на престолу. Владао је нешто више од пола године а затим је Катарина организовала преврат у коме је Петар свргнут. Тада је он потписао званично одрицање од престола, и чак је написао супрузи понижавајуће писмо са молбом да га пусти у Европу. Није помогло. Петра Фјодоровича су убили завереници у летњем дворцу у Ропши, неколико дана након што се одрекао престола. Околности тог убиства још увек нису разјашњене.

3. Велики кнез Константин Павлович (1779-1831)

Константин је био други син императора Павла I (1754-1801). Он је био проглашен за руског цара али није крунисан нити је био на власти. Штавише, за време своје „владавине“ се налазио у Пољској.

Према Акту о престолонаследнику који је донео Павле I, требало је да Константин наследи трон после смрти старијег брата Александра (1777-1825) уколико овај не би имао мушке деце. Александар их заиста није имао. Имао је две ћерке, али и оне су умрле још у детињству.

Када је Александар умро 1825. године Константин је формално требало да буде устоличен. Али он се још 1823. одрекао престола, оправдавши то неспособношћу да управља државом. Поред тога, Константин се 1820. године развео од своје прве жене Ане Фјодоровне, која је рођена као принцеза Јулијана-Хенријета од Саксен-Кобурга, и оженио се пољском племкињом Жанетом Грудзинском. Жанета није имала краљевску крв, а самим тим ни право да ступи на руски престо. Константин је, додуше, то право имао, али је живео са Жанетом у Варшави (командовао је руским трупама које су се налазиле у Пољској), и свој други брак је такође навео као разлог одрицања од престола.

Император Александар се побринуо да Константиново одрицање остане тајна. О томе из неког разлога ништа није знао чак ни Николај Павлович (1796-1855), најмлађи Павлов син и будући император Николај I. Високи државни чиновници којима је покојни Александар поверио реализацију тајног одрицања нису то обелоданили услед дворских интрига. Због тога су армија, гарда и чиновници почели да се заклињу на верност Константину када се 27. новембра у Петербургу сазнало за смрт императора Александра. Искован је новчић са његовим профилом, такозвана „Константинова рубља“. Сада је то велика реткост на тржишту старог кованог новца.

И Николај се заклео Констану на верност и послао у Варшаву писмо старијем брату са молбом да дође у Петербург и заузме своје место на трону. Константин је одговорио да се одриче престола и неће доћи у Петербург. Када је добио ту вест Николај се неко време колебао, а онда је сео на трон. У то време су руски племићи подигли бунт, познат као устанак Декабриста (14. децембра 1825). Угушио га је Николај, већ као нови император.

Формално гледано, иако Константин Павлович није прихватио престо и није крунисан, он је ипак био руски император око три недеље. Међутим, у манифесту о устоличењу пише да је Николај Павлович постао император на дан смрти цара Александра, 19. новембра 1825. Због тога Константина нема на списку руских царева. Он је напрасно умро од колере 1831, тј. шест година касније.

4. Император Николај II (1868-1918)

Император Николај II после одрицања од престола, Царско Село, пролеће-лето 1917.

У Русији је 1917. беснела револуција. У Петербургу су радници подигли буну и оборили цара. Државна дума је распуштена а Савет министара је изгубио своју власт. Император Николај II се у то време налазио на фронту, па је покушао да отпутује у своју резиденцију Царско Село близу Петербурга. Побуњеници су блокирали пругу, тако да је император отишао у Псков.

Тамо је у личном возу цар Николај примао чиновнике и високе официре који су му подносили рапорте о ситуацији на терену. Под непосредним психолошким притиском генерала Рузског, команданта Северног фронта, цар Николај је пристао на стварање Привремене владе у Русији и наредио да се народ о томе обавести путем манифеста. Сутрадан су многобројни високи чиновници и генерали почели да наговарају императора да се одрекне престола како би поново завладао мир у земљи захваћеној револуцијом. Император Николај II се одрекао престола 2. марта 1917. године и у своје име, и у име сина и наследника, царевића Алексеја, а у корист свога брата Михаила Александровича.

5. Велики кнез Михаил Александрович (1878-1918)

Руски велики кнез Михаил Александрович, млађи брат последњег руског цара Николаја II.

Цар Николај II се одрекао престола у присуству политичара Александара Гучкова и Василија Шуљгина. Затим су ова двојица ноћу 3. марта 1917. године стигла у Петроград. На железничкој станици су их дочекали побуњени радници и разгневили се сазнавши да се цар Николај није само одрекао престола, него се одрекао у корист свога брата. Тада су револуционари затражили републику и умало нису убили Гучкова и Шуљгина.

Ујутро 3. марта велики кнеза Михаил Александрович је у свом стану одржао саветовање са главним министрима Привремене владе и другим значајним политичарима и официрима. Сви су убеђивали кнеза да не прихвата власт. Он се сложио и потписао Акт о неприхватању престола. Према том документу, питање облика владавине у Русији ће бити решено на Оснивачкој скупштини. Узгред, неколико месеци касније Привремена влада је донела одлуку да ниједан члан царске породице нема право да буде члан те Оснивачке скупштине. Када се Михаил Александрович одрекао престола породица Романов је изгубила право на руски трон, у складу са законима које је сама донела.

И Николајев и Александров манифест о одрицању од престола објављени су истовремено. Тако је власт у Русији прешла у руке Привремене владе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“