Како је главни Стаљинов џелат лично побио 15.000 људи

Василиј Блохин је био најстрашнији Стаљинов џелат. Он је руководио стрељачким водом (познатим под називом „специјална група“) који је вршио масовне егзекуције „народних непријатеља“ у СССР-у. Блохин је лично послао на онај свет око 15.000 људи.

Када је 1926. године постављен за команданта совјетске службе безбедности Уједињене државне политичке управе (ОГПУ), Блохин је постао одговоран и за погубљења. Током наредних тридесетак година ова организација ће у више наврата мењати свој назив (НКВД, МГБ) и своје руководиоце. Неће се мењати само Блохин.

Ђавољи џелат

Свакодневно убијање неизбежно утиче на људску психу. Многи бољшевички џелати нису то поднели – или су завршили у лудници, или су пали у дубоку депресију, или су тражили спас у алкохолу. Чак је било уобичајено да егзекуције врше у пијаном стању.

Василиј Блохин је био нешто друго. Он је своме послу приступао „професионално“, тј. хладне главе. Никада није окушао алкохол пре егзекуције и забрањивао је другима да пију. „Скидање стреса“ је било дозвољено тек по обављеном послу.

„Вотку смо, разуме се, пили до бесвести. Нека прича ко шта хоће, али то није био лак посао. Толико смо се умарали да смо понекад једва стајали на ногама. Умивали смо се колоњском водом, и то до појаса. Другачије нисмо могли да убијемо тај мирис крви и барута. Чак су нам се и пси склањали са пута, а ако су и лајали на нас, онда само издалека“, записао је Александар Јемељанов, члан Блохиновог стрељачког вода (Олег Смислов, Генерал Авакумов. Џелат или жртва. Москва, 2017).

Блохин се није „учаурио“ у свом крвавом послу. Он је можда био једини високо образовани џелат у историји човечанства. Поред тога, био је страствени љубитељ коња. У личној библиотеци је имао око 700 књига посвећених коњима.

Био је отпоран, благовремено је извршавао све задатке и брзо напредовао у каријери. Њему су током масовних репресија крајем 1930-их поверевани осуђеници са највишим друштвеним положајем. Својим омиљеним пиштољем марке „Валтер“ (који се није загревао тако брзо као пиштољи руске производње) он је лично убио највише чинове војног врха осуђене током репресија – Михаила Тухачевског, Јону Јакира и Јеронима Уборевича.

На списку личних жртава Стаљиновог џелата били су новинар Михаил Кољцов, позоришни редитељ Всеволод Мејерхолд и писац Исак Бабељ. Без оклевања је стрељао и свог бившег шефа, начелника НКВД-а Николаја Јежова, када је овај пао у немилост врховне власти.

Један корак од смрти

Све то се 1939. године умало није вратило Василију Блохину као бумеранг. Када је Лаврентиј Берија дошао на чело државне безбедности одмах је покренуо чистку органа од Јежовљевих људи, а Блохин није био последњи на том списку.

Али кад је отишао код „оца народа“ по одобрење, Берија је неочекивано одбијен. „Ј. В. Стаљин се није сложио са мном, изјавивши да такве људе не треба затварати, јер они обављају тежак и прљав посао“, написао је он 1953. године („Политбиро и Беријин случај“, Зборник докумената, Москва 2012).

Вративши се у кабинет Лавентиј Берија одмах позва Блохина и друге руководиоце његове „специјалне групе“. После дужег разговора Блохин и његови људи изађоше са овлашћењем да наставе свој посао.

Стрељање пољских официра

Блохинова каријера је достигла кулминацију 1940. године, када су стрељани пољски официри који су држани у Осташковском логору у Калињинској (данас Тверској) области. Блохин је послат из Москве као руководилац егзекуције. Стављено му је на располагање тридесет чекиста.

„Обукао је специјално одело: смеђи кожни качкет, дугачку смеђу кожну кецељу и смеђе кожне рукавице са дугачким манжетнама које су се навлачиле преко лактова. На мене је то оставило снажан утисак, видео сам правог џелата!“, записао је начелник Управе НКВД-а за Калињинску област Дмитриј Токарев (Олег Смислов, Генерал Авакумов. Џелат или жртва. Москва, 2017).

Стрељали су Пољаке ноћу, у партијама од по 250 људи. Цела процедура је у просеку трајала три минута по човеку.

После сваке ноћне смене Блохин је давао алкохол унезвереним егзекуторима. Само је он био спокојан и потпуно равнодушан према свему што се дешава.

У циљу „растерећења“ Осташковског логора стрељано је 6.311 људи. Блохин је лично побио преко 600 Пољака. Завршетак стрељања је обележен великим банкетом.

Џелатов крај

Василиј Блохин је у сопственим очима могао изгледати као велики срећник, будући да је надживео многе своје стрељане шефове: Генриха Јагоду, Николаја Јежова, Лаврентија Берију и Виктора Авакумова. Власти су га засуле наградама. Добио је Лењинов орден, два Ордена Црвене звезде, Орден Отаџбинског рата I степена и медаље „Почасни чекиста“.

Убрзо после Стаљинове смрти Блохин је пензионисан. Није му, међутим, било суђено да се одмори. Почело је преиспитивање досијеа репресираних особа и покренуте су истраге злочина Стаљиновог режима.

Рекордер међу џелатима је у више наврата позиван на саслушање. Избегао је кривично гоњење јер се сматрало да он није био организатор него слепо оруђе терора.

Па ипак, у новембру 1954. године је Блохину одузет чин генерал-мајора зато што је „дискредитовао самога себе током рада у органима... и у вези са тим није достојан високог звања генерала“. Само неколико месеци касније Василиј Блохин је умро од инфаркта у 61. години (према другој верзији је извршио самоубиство).

Иронија је у томе што је главни Стаљинов џелат сахрањен у Москви на Донском гробљу, где у заједничким гробницама почива прах многих његових жртава.