Последњи пут је смртна казна у Русији примењена пре више од две деценије. Према појединим изворима, последњи осуђеник коме је званично одузет живот у складу са пресудом био је манијак Сергеј Головкин, осуђен за силовање и убиство преко 30 дечака. Стрељан је у августу 1996. године.
Други извори тврде да је последњи био други злочинац, коме се не наводи име, и да се то догодило у септембру исте године. Било како било, Русија је у априлу 1997. постала чланица Савета Европе и потписала Протокол бр. 6 уз Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, којим се забрањује примена смртне казне у мирнодопским условима. Од тада је у Русији на снази мораторијум на смртну казну.
Али двадесет година без смртне казне је безначајан период у поређењу са вековима у којима је руска држава на различите начине ликвидирала људе за озбиљне злочине или зато што су сметали властима. Коме је и због чега изрицана смртна пресуда и како се одвијао тај процес?
Репродукција минијатуре „Погубљење бољара“.
Михаил Филимонов/SputnikКао и у целом свету, у Русији су људи убијани од најранијих времена, између осталог и по казни. У средњем веку, када су уместо правног система били на снази обичаји рода и племена, норма је била крвна освета, тј. породица жртве је имала право да одузме живот убици.
Први споменик словенског права, кодекс „Руска правда“ из 14. века, гласи: „Ако убије човек човека, онда брат нека се освети за брата, или отац, или син, или брат од стрица, или синовац“. Власт је избегавала погубљења. У документу се помиње да ако убијени нема родбине, онда је довољно да убица на име казне уплати новац у кнежеву касу, те да тако искупи кривицу.
Начин погубљења тада није био законом прописан. Судећи по летописима, све је зависило од бруталности и маште џелата. Када је Русија примила хришћанство 988. године поједини пагани, који нису прихватили православље, спаљивани су живи. Кнез Изјаслав је на јуриш заузео Кијев, и наредио да се ослепи а затим погуби 70 људи. Ко је имао оружје, тај је одлучивао да ли ће некога помиловати или погубити.
Једно од првих јавних погубљења у Старој Русији.
Public domainКако је јачала власт московских кнезова и како је територија њихове кнежевине постајала већа, тако је и право попримало системски карактер, што се одразило и на смртну казну. У Двинској повељи из 1398. године прописано је да се вешају лопови који су трећи пут ухваћени у крађи. И тиме се већ бавила централна власт.
Временом је све већи број злочина у Московској Русији кажњаван смрћу. Зборник закона Ивана Трећег из 1497. године већ је прописивао егзекуцију за „лоповлук, разбојништво или убиство, или за клевету са циљем да се преотме имовина“. Тако је писало, али је смртна пресуда за време Ивана III изрицана и људима који су сметали владару. Јеретици су, на пример, живи спаљивани.
„Спаљивање протопопа Авакума“.
Петар Мјасоједов/Државни музеј историје религијеИван IV, унук Ивана III, добио је надимак Грозни. Он је владао од 1533. до 1584. године. Иван Грозни је подигао смртну казну на нови ниво суровости. „Увек смо били вољни наградити своје слуге, као што смо били вољни и погубити их..“, писао је први руски цар, називајући слугама све своје поданике. У репресијама током периода опричнине погубљено је најмање 4.500 људи.
На снази је било уобичајено одсецање главе и вешање, а поред тога је постало популарно и четворење, тј. касапљење. Ако је пресуда била „блага“, онда је осуђеном на смрт најпре одсецана глава. А ако није, онда је глава одсецана на крају, да се осуђеник што више помучи. Практиковано је и набијање на колац. Џелатова вештина се састојала у томе да колац прође кроз тело жртве не повредивши виталне органе, тако да осуђеник не умре одмах. А издајнике је Иван IV осуђивао да се до смрти кувају у води, вину или уљу.
„Степан Разин“.
Сергеј КириловНије га мрзело ни да измишља „индивидуалне“ казне, са што више мучења. Историчар Владимир Игнатов у књизи „Џелати и погубљења у историји Русије и СССР-а“ истиче: „Једном је цар наредио да се војвода Никита Казаринов, који се замонашио, веже за буре барута и дигне у ваздух, рекавши да су монаси анђели и треба да лете у небо“.
„Јутро погубљења стрелаца” (1881).
Василиј Суриков/Третјаковска галеријаПосле анархије Смутног доба (1598-1613) на власт у Русији долази нова династија Романов, али је и даље присутна тенденција да се изрицање смртне казне регулише законом и да буде још строже. „Саборно уложение“ (зборник закона) из 1649. године најважнији је документ руског права у наредна два века. У њему је смртна казна прописана већ за 60 врста прекршаја.
Међу званично прописаним погубљењима је, на пример, било спаљивање живог човека за хулу на Бога: „Ако неко... похули на Господа Бога... тог богохулника раскринкати и погубити спаљивањем“. Смртна казна је чекала фалсификаторе новца, одступнике од вере, силеџије, убице и лопове. Ситнији прекршаји су кажњавани бичевањем.
Према сведочењу чиновника Григорија Котошихина, у Москви је радило 50 професионалних џелата. Сви они су имали доста посла. Како наводи Котошихин, за владавине Алексеја Михајловича Романова (1645-1676) погубљено је 7.000 људи.
Крв се лила и за време Алексејевог сина Петра Првог (1682-1725). Угушивши Побуну стрелаца (гардиста) 1698. године Петар се сурово обрачунао са „старом гардом“. Десет дана је у Москви трајало погубљење стрелаца после страшних мучења. Како је написао историчар Николај Костомаров, „четворици су на Црвеном тргу точковима поломљене руке и ноге, другима је одрубљена глава, већина је обешена“. Петар је лично одрубио главу петорици гардиста.
Жигосање злочинаца.
Public domainПрви Петрови наследници су наставили са његовом праксом честих и масовних погубљења, мада је егзотика Ивана Грозног тада већ припадала прошлости, будући да је од 18. века углавном изрицана смртна казна одсецањем главе, вешањем или стрељањем. Све се променило када је на трон села Петрова ћерка Јелисавета (владала 1741-1762). Као убеђена противница смртне казне ова императорка за своје владавине није потписала ниједну смртну пресуду.
Како наводи историчарка Јелена Марасинова, Јелисавета Петровна је била верујућа хришћанка и није хтела да на своју душу натовари грех убиства потписивањем смртних пресуда. „У мораторијуму на смртну казну у Руској империји се нису одразили идеали просветитељства, него средњовековна вера са једне стране, и уверење самодршца, са друге стране, да су државни закон и његова воља једно исто“, истиче Марасинова. Злочинци који би у друго време били погубљени ипак нису имали разлога да се много радују: уместо смртне казне су осуђивани на жигосање, кидање ноздрва и вечну робију.
Па ипак, двадесетогодишња пауза у погубљењима је одиграла важну улогу у хуманизацији власти. „За само две деценије владајућа и образована елита је већ потпуно била спремна за дискусију о сврсисходности најстроже казне“, пише Марасинова.
Касније, док је трајала династија Романов, смртна казна је изрицана углавном за атентат на императора или узурпацију државне власти. Погубљени су: самозванац Јемељан Пугачов, пет вођа побуде Декабриста и револуционари који су убили Александра II. Од 1826. до 1905. године у Русији је погубљено само 525 људи. Али све је „надокнађено“ у 20. веку.
Држава је 1905-1910, за време цара Николаја II, погубила преко 3.700 људи, углавном вешањем. Тако се власт борила против бунтова који су преплавили империју. „Руско друштво је бурно реаговало на погубљења... Несрећна Русија, да је само знала шта је тек чека!“, пише Владимир Игнатов.
И заиста, после победе Октобарске револуције 1917. године и доласка бољшевика на власт „квалитет насиља“ је подигнут на нови ниво. Смртна казна је укинута у октобру 1917, а већ у фебруару 1918. је власт на челу са Лењином вратила најстрожу казну, и уз то дозволила стрељање класног непријатеља без икаквог суђења.
„Непријатељске агенте, шпекуланте, провалнике, хулигане, агитаторе контрареволуције и шпијуне стрељати на лицу места“, гласио је декрет „Социјалистичко друштво је у опасности!“ Наредбом „О црвеном терору“ је прописано да се стреља свако ко има било какве везе са антибољшевичким снагама.
„Издавањем декрета ’О црвеном терору’ почела је епопеја терора који нема премца у историји“, истиче Игнатов. Бољшевици су хтели да створе ново, идеално друштво, па су у тој жељи током Грађанског рата (1918-1922) плански побили све људе који нису прихватили њихове идеале. Немогуће је тачно одредити број погубљених људи у том периоду, јер су и бољшевици и њихови противници стрељали једни друге без суђења и документације. Поједини извори наводе и бројку од преко милион жртава.
Василиј Блохин. Званични архив фотографија КГБ-а.
Public domainСредином 1920-их је наступило релативно затишје, а онда је нови крвави талас запљуснуо СССР током 1930-их, када је сва власт била концентрисана у рукама једног човека – Јосифа Стаљина. По најскромнијим проценама, од 1930. до 1953. године погубљено је преко 780.000 људи. Закон из 1935. године прописао је да се могу стрељати прекршиоци већ од своје 12. године.
За овај језиви период везана је појава суперџелата, припадника структура ОГПУ/НКВД/МГБ. Они су из дана у дан вршили егзекуције као на фабричкој траци. Није било више оних фантазија из доба Ивана Грозног. Ухапшени би по правилу најпре био испребијан, затим мучен на саслушању и на крају стрељан (мада је било и случајева вешања).
Један од најпознатијих рекордера у егзекуцијама био је Василиј Блохин. Он је стрељао неколико хиљада људи (у различитим изворима се помињу бројке од 5.000 до 15.000). Према сећању његовог колеге, Блохин је пре егзекуције скидао униформу НКВД и облачио „џелатско одело“: кожну кецељу, кожне рукавице и чизме са високим сарама. Стигао је до чина генерала државне безбедности. Умро је 1955. природном смрћу.
„Вотку смо, разуме се, пили до бесвести. Нека прича ко шта хоће, али то није био лак посао. Толико смо се умарали да смо понекад једва стајали на ногама. Умивали смо се колоњском водом, и то до појаса. Другачије нисмо могли да убијемо тај мирис крви и барута“, сећао се џелат који је радио под Блохиновим руководством. Многи чекисти нису имали толико среће као Блохин, него су у непрекидним унутрашњим чисткама и сами изведени пред стрељачки вод.
Андреј Чикатило, један од најпознатијих серијских убица у СССР-у. Чикатило је 14. фебруара 1994. године доведен на место извршења пресуде. Погубљен је пуцњем у потиљак.
Владимир Вјаткин/SputnikПосле Стаљинове смрти 1953. године смртна казна је примењивана далеко ређе, али је током читавог совјетског периода била један од инструмената контроле друштва. У периоду 1962-1982. правосудни органи СССР-а изрекли су преко 24.000 смртних казни, с тим што је нешто мање од 2.500 људи помиловано. То су већ искључиво биле казне стрељањем.
У новој Русији је најстрожа казна примењивана у далеко мањој мери. Од 1991. до 1996. је изречено 163 смртне казне. Затим је уведен мораторијум на смртну казну. Власти доследно одбацују могућност поновног увођења смртне казне. „Стручњаци сматрају да увођење строже казне не доприноси искорењивању злочина или снижавању њиховог броја“, објаснио је Владимир Путин 2013. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
