Како је Албанија остала верна Стаљину до краја 20. века

Најбољи другови

„Најоданија и најпоузданија савезница“ – тако је за Албанију говорио совјетски дипломата Дмитриј Чувахин, који је у овој земљи био руски амбасадор од 1945. до 1952. године. У оно време је тешко било наћи две тако блиске државе као СССР и Албанија.

Јосиф Стаљин и Енвер Хоџа.

Archive photo

Занимљиво је да ову малену балканску земљу уопште није ослободила Црвена армија него јединице Народноослободилачке војске Југославије. Албанци су, међутим, третирали Совјетски Савез као ослободиоца јер је, по речима њиховог лидера Енвера Хоџе, „одлучујући фактор наше победе била победа у Великом отаџбинском рату, као и помоћ коју је СССР затим пружио Албанији“ (В. В. Волков. Совјетско-албански односи (1940-те –1950-те). Санкт Петербург, 2008).

Совјетски Савез је после рата заиста пружио велику помоћ Албанији. Испоручивао јој је жито, опрему и наоружање, слао стручњаке, градио фабрике и давао повољне кредите. Москва је имала огроман утицај на унутрашњу и спољну политику Тиране. Чак и када се Стаљин 1948. године посвађао са југословенским лидером Јосипом Брозом Титом, Енвер Хоџа је одмах стао на страну СССР-а и покварио врло важне односе са најближим суседом.

Совјетско руководство није улагало у далеку Албанију из добротворних побуда. У односима између Москве и Београда било је извесних проблема, тако да је само Тирана могла обезбедити СССР-у непосредан приступ Јадранском и Средоземном мору. Совјетски ратни бродови су редовно свраћали у албанске луке, у званичну посету Албанији долазили су високи официри совјетске ратне морнарице. Разматрано је и оснивање сталне војнопоморске базе за совјетску флоту.

Верни стаљинисти

Енвер Хоџа на врхунцу своје моћи.

Forrásjelölés Hasonló/ (CC BY-SA 3.0)

Прва сенка на совјетско-албанске односе пала је у вези са Стаљиновом смрћу 1953. године. Убрзо после тог догађаја Енвер Хоџа је посетио Москву да са новим руководством размотри пакет помоћи Албанији, али је био прилично хладно примљен, а већина његових молби је одбијена.

Хладан туш за албанско руковдство био је 20. конгрес Комунистичке партије 1956. године на коме је Никита Хрушчов раскринкао култ Стаљинове личности. Дестаљинизација је спроведена на целој територији Совјетског Савеза и изван његових граница, у земљама-сателитима. Енвер Хоџа, који је у међувремену постао албански Стаљин, са разлогом се забринуо за свој положај.

Одмах је избила политичка криза позната као „Варљиво пролеће 1956“. Хоџиној Партији рада супротставили су се политичари који су желели да иду „Хрушчовљевим путем“. Из те унутрашње политичке борбе Хоџа је изашао као победник, што су његови политички опоненти платили слободом, а поједини и животом.

Ускоро је Албанија остала једина земља у Европи која исповеда култ Стаљинове личности и спроводи политику по његовим принципима. „Стаљин је исправно водио класну борбу, непоштедно је тукао (и добро је чинио) непријатеље социјализма... Стаљин се показао као изузетан марксиста-лењиниста, придржавао се јасних принципа и одликовао великом храброшћу, одмереношћу, зрелошћу и далековидошћу револуционара-марксисте“, написао је Енвер Хоџа у свом раду „Хрушчовљеви следбеници“, издатом 1976. године.

Раскид

Током 1950-их совјетско-албански односи су се постепено погоршавали (Тирану је посебно иритирало Хрушчовљево помирење са Титом), али је сарадња настављена. Албанија је 1955. године постала један од оснивача Варшавског пакта, а 1958. је совјетској ратној морнарици ставила на располагање војнопоморску базу у Валони.

Генерални секретар КПСС-а Никита Сергејевич Хрушчов разговара са албанским лидерима током посете Централном комитету Албанске партије рада у Тирани. Албанија, 26. мај 1959. Лево је албански председник Већа министара Мехмет Шеху, а десно је Енвер Хоџа.

AP

Па ипак, узајамно незадовољство је расло. Албанија је крајем 1950-их преоријентисала своју спољну политику на Кину, као другу велику силу социјалистичког блока. Тада су у земљу потекле кинеске инвестиције. Пекинг је ценио податке које му је прослеђивала албанска обавештајна служба ¬– од кретања америчких бродова кроз Тихи океан до тестирања обалске одбране која је спроводио Тајван.

На Московском скупу представника комунистичких партија у октобру 1960. године Хрушчов и Хоџа су оптуживали један другог за издају идеја комунизма и одступање од „Лењинове класне линије“. У наредних неколико година албанско-совјетска сарадња је угашена.

СССР је 1961. године обуставио економску помоћ Албанији и повукао из те земље своје стручњаке. Исте године је затворена база ратне морнарице СССР-а у Валони. Совјетска флота је журно напустила Албанију и чак је оставила неколико подморница чије посаде су чинили Албанци.

У међувремену је у самој Албанији организована завера против Енвера Хоџе. Завереници су били присталице промене политичког курса у земљи и очувања добрих односа са СССР-ом. Захваљујући деловању органа државне безбедности завера је раскринкана, а њени лидери (укључујући команданта ратне морнарице Темеа Сејка) стрељани су, тобоже због сарадње са југословенском и грчком обавештајном службом.

Добровољна изолација

Исте 1961. године Совјетски Савез је повукао своје дипломате из Тиране и раскинуо дипломатске односе са Албанијом. И источноевропске савезнице СССР-а су под притиском Москве спустиле ниво својих дипломатских представника у Тирани. Албанци су напустили Савет за узајамну економску помоћ (1962) и Варшавски пакт (дефакто од 1961, а званично од 1968. године) иако су учествовали у оснивању ових организација.

Варшавски савет европских држава за обезбеђење мира и безбедности у Европи, 1955.

TASS

Албанија се 1975. године посвађала чак и са Кином, која је такође покренула унутрашње политичке реформе. Изгубивши последњег савезника Тирана је 15 година била у потпуној изолацији, у непријатељском окружењу капиталистичког и социјалистичког света.

Албанци су сматрали да су једине праве социјалистичке земље у свету Вијетнам, Северна Кореја и Куба. Само њиховим представницима је допуштено да присуствују сахрани Енвера Хоџе 1985. године. Телеграме светских лидера (а међу њима и Михаила Горбачова) са изразима саучешћа Албанци су вратили пошиљаоцима.

Албанија се фактички „заглавила“ у 1950-им годинама. Из изолације је изашла када је у Европи пао комунизам, и одмах је потонула дубоко у економски хаос и разуздани организовани криминал. Тада су Москва и Тирана обновиле дипломатске односе после 30-годишњег прекида.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!