Зашто је Наполеон напао Русију?

Наполеон Бонапарта (1769-1821), француски император (1804-1814, 1815), гајио је амбиције да успостави тоталну контролу над континенталном Европом. То је подразумевало политичку контролу над европским државама, коју је Наполеон успоставио у својим тријумфалним ратним кампањама, а уз то и контролу над морима и главним трговачким лукама.

1. Наполеон је желео да „смрви“ Русију

Руски император Александар I је 1807. године потписао са Наполеоном Тилзитски мир којим је окончан Рат четврте коалиције (Русија, Пруска, Саксонија, Шведска и Велика Британија против Француске). Из тог рата је Француска изашла као победница. Према Другом Тилзитском споразуму који су потписале Француска и Пруска, пруски краљ је Наполеону уступио скоро половину своје предратне територије. На њој је Наполеон основао Краљевину Вестфалију, Варшавско војводство и „Слободни град Данциг“. Остатак територије доделио је тадашњим француским државама-сателитима и Русији.

Русија и Француска, тадашње две велике империје, склопиле су потписивањем Тилзитског мира савез против Велике Британије и Шведске. Тако је настала тешка ситуација која је убрзо, већ 1809, прерасла у Рат пете коалиције, тј. Аустријске империје и Уједињеног Краљевства против Наполеонове Француске и њених савезница. Пруска и Русија нису учествовале у том рату, али је било очигледно да је Русија следећа на Наполеоновом списку. Француски император је 1811. године рекао Доминику Дуфуру де Праду, француском амбасадору у Варшави: „За пет година ћу ја владати светом, остаће само Русија. Али ћу ја и њу смрвити... Тада ћу постати и господар мора, и сва трговина ће свакако морати да иде преко мене“. Другим речима, „пријатељство“ двојице императора било је, благо речено, климаво. „Он је прави Византинац“, рекао је Наполеон за руског цара Александра, јер је овај био врло сналажљив и није био превише отворен.

2. Русија се није придружила континенталној блокади Уједињеног Краљевства

Требало је да се Русија према Тилзитском миру придружи континенталној блокади британске поморске трговине како би се Британцима онемогућио извоз робе у континенталну Европу. Они су тада углавном извозили гвожђе и текстил, а то је било најпотребније свакој армији којој недостају оружје и униформа. На тај начин је Наполеон помоћу блокаде уједно желео да онемогући снабдевање армија европских земаља, укључујући и Русију. Поред тога, услед блокаде је, по речима руског историчара Љубомира Бескровног, четвороструко редукован извоз руског жита.

Блокада је очигледно била супротна ономе што је желела и за чим је имала потребу Русија као политичка сила. Уосталом, сличне жеље и потребе имале су и остале европске државе. Наполеон је издао директна наређења својој флоти да пресреће и блокира трговачке бродове различитих нација који су игнорисали блокаду, што није имало много ефекта.

Русија је 1810. наставила да тргује са Великом Британијом. Штавише, повећала је царину за француску робу, а то је већ била отворена конфронтација.

3. Наполеон је био увређен јер је два пута просио руске кнегињице и оба пута је одбијен

Наполеон није имао владарске крви и зато је хтео бар да се ожени девојком краљевског или царског порекла. Два пута је просио руске кнегињице надајући се да ће тако преко личног утицаја моћи да контролише руску политику. Тако је 1808. године, убрзо после потписивања Тилзитског мира, преко министра спољних послова Француске Шарла Мориса де Талерана запросио од Александра I велику кнегињицу Катарину Павловну (1788-1819), Александрову сестру. Александар је одбио Наполеона, и то у себи својственом маниру – није му ништа одговорио.

Наполеон је 1810. поново покушао, овога пута је запросио Александрову 14-годишњу сестру Ану Павловну (1795-1865), касније холандску краљицу. Поново је одбијен и убрзо затим се оженио Маријом Лујзом (1791-1847), ћерком аустријско императора Франца II (1768-1835). Било је очигледно да Наполеону треба савез са Аустријом ако жели да зарати против Русије, и зато је овај брак додатно заоштрио ионако затегнуте односе двеју земаља.

4. Русија је склопила савез са Шведском која је напустила Наполеонову коалицију

У то време је Наполеон већ окупљао у Европи интернационалну савезничку армију. Ту Велику армију није подржала само једна држава, а та држава је била Шведска. Шведском је тада управљао Жан Батист Бернадот (1763-1844), бивши маршал француске империје који је помоћу лукавих политичких интрига постао Карл XIV Јуан Шведски. Он је желео да буде независан владар, а самим тим се није уклопио у Наполеонов систем. Тако су њих двојица постали непријатељи.

Наполеон је у јануару 1812. окупирао Шведску Померанију. Бернадот је у марту одлучио да склопи савез између Шведске и Русије. Цар Александар је обећао да ће му помоћи да постане и краљ Норвешке (што се касније и догодило).

Савез са Шведском је био одлучујући корак Русије. Убрзо затим, 28. маја 1812. године, Русија је потписала са Османлијским царством Букурештански споразум, којим је окончан шестогодишњи рат. Османлије су се такође обавезале да раскину савез са Француском. Споразум је потписао руски војсковођа Михаил Кутузов, а ратификовао га руски цар Александар Први. Само 13 дана након тога Наполеон је напао Русију.