Како је рођен руски Спецназ?

Реч „спецназ“ се не преводи јер се већ одомаћила у свим језицима света као ознака за високо ефикасне специјалне јединице савремене Русије.

Сматра се да је руски спецназ настао у СССР-у, али његов историјат заправо почиње нешто раније.

Први спецназовци

Поручник Леонид Пуњин.

Олга Хорошилова/Archive photo

У октобру 1915. године поручник 8. Финског пука Леонид Пуњин дошао је на идеју да оснује диверзантско-извиђачки одред који може да „поремети исправно функционисање позадинске службе немачке армије и унесе одређену пометњу“. Војном врху се допала идеја о неухватљивој јединици која сеје страх и хаос у непријатељској позадини.

Делегација припадника одреда после пријема код војног министра А. И. Гучкова. У средини: командир одреда поручник Александар Пуњин и коњички потпоручник Домбровски. Петроград, 9. март 1917.

Олга Хорошилова/Archive photo

Сличне јединице су постојале и раније. Такав је, на пример, био герилски одред Дениса Давидова у рату против Наполеона 1812. године. Међутим, управо је за Пуњинове борце први пут у историји Русије документована формулација „одред за специјалне намене“ („отряд специального назначения“).

Најбољи међу најбољима

Носиоци Георгијевског ордена из Одреда од посебне важности. Стари Кемерн. Јул 1916. У средини атаман Леонид Пуњин.

Олга Хорошилова/Archive photo

Пуњинов одред се званично звао „Одред Посебне важности штаба Северног фронта“. Дејствовао је на територији данашње Летоније и бројао преко 300 људи. Међу њима је било доста козака и зато је командир Леонид Пуњин добио титулу „атаман“ иако он лично није био козак. Та титула се борцима веома допала и само њу су користили.

У том одреду је било Руса, Украјинаца, Бурјата и Летонаца. Физичка спремност и борбено искуство су били главни критеријуми за пријем у јединицу. Поједини припадници овог првог спецназа су добро говорили пољски, литвански, летонски и немачки, што је било од виталног значаја за деловање на територијама под немачком окупацијом.

Диверзанти су носили хладно оружје и немачке пушке, јер су муницију могли да набаве само ако заплене непријатељски транспорт или изврше упад у непријатељско складиште. Одред није имао сопствене резерве јер би га такав терет успоравао. Припадници ове јединице су добијали најбоље и најиздржљивије коње.

Александар Пуњин са заставом одреда.

Олга Хорошилова/Archive photo

Застава им је била од црне свиле са „Адамовом главом“ (лобањом и костима) и натписом „Јахачи, доносите смрт Немачкој“ са једне стране, док је на другој био приказ светог Георгија Победоносца који копљем убија аждају.

У непријатељској позадини

Нижи чинови артиљеријског одељења одреда са атаманом Пуњином.

Олга Хорошилова/Archive photo

Пуњинови борци су продирали на окупирану територију, „опипавали“ непријатеља спорадичним борбама и заробљавали његове војнике да би извукли корисне информације. Задатак им је био да сазнају тачну локацију непријатеља и његове планове, да дођу у посед важних тајних докумената, да држе Немце у сталној напетости и приморавају их на повлачење трупа са линије фронта у позадину.

Интензивно су радили и са локалним становништвом: делили су им летке и врбовали Летонце. Тако су створили обавештајну мрежу у немачкој позадини.

Поред мањих диверзантских операција Пуњинов одред је учествовао и добро се показао у великим биткама као што је била одбрана Риге и крвава Митавска операција, позната и под називом „Божићне битке“.

Поручник Леонид Пуњин погинуо је 1. септембра 1916. године код места Антицијем западно од Риге. По њему је јединица добила званичан назив „Одред посебне важности ’Атаман Пуњин’“.

Револуција

„Последњи дани у еполетама“. Командир одреда капетан друге класе Александар Пуњин, генерал-мајор Николај Михајлович Пуњин и капетан друге класе Лав Пуњин.

Олга Хорошилова/Archive photo

После фебруарске револуције руска армија се брзо распала, али „џомбе“ руског спецназа нису осетиле велику промену. Представници специјалне јединице посетили су нову руску владу у Петрограду, и та посета је била успешна. После тога је било извесно да ће јединица и даље извршавати своје задатке.

Међутим, у септембру 1917. године су почели унутрашњи конфликти у јединици, да би се у бољшевичкој револуцији припадници Пуњиновог одреда коначно нашли на различитим странама барикада.

Један број официра и војника се придружио антибољшевичком белом покрету, док је одред стао на страну бољшевика и фактички је био први спецназ Радничко-сељачке Црвене армије све док није расформиран у фебруару 1918. године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!