Како је рођен руски Спецназ?

Реч „спецназ“ се не преводи јер се већ одомаћила у свим језицима света као ознака за високо ефикасне специјалне јединице савремене Русије.

Сматра се да је руски спецназ настао у СССР-у, али његов историјат заправо почиње нешто раније.

Први спецназовци

У октобру 1915. године поручник 8. Финског пука Леонид Пуњин дошао је на идеју да оснује диверзантско-извиђачки одред који може да „поремети исправно функционисање позадинске службе немачке армије и унесе одређену пометњу“. Војном врху се допала идеја о неухватљивој јединици која сеје страх и хаос у непријатељској позадини.

Сличне јединице су постојале и раније. Такав је, на пример, био герилски одред Дениса Давидова у рату против Наполеона 1812. године. Међутим, управо је за Пуњинове борце први пут у историји Русије документована формулација „одред за специјалне намене“ („отряд специального назначения“).

Најбољи међу најбољима

Пуњинов одред се званично звао „Одред Посебне важности штаба Северног фронта“. Дејствовао је на територији данашње Летоније и бројао преко 300 људи. Међу њима је било доста козака и зато је командир Леонид Пуњин добио титулу „атаман“ иако он лично није био козак. Та титула се борцима веома допала и само њу су користили.

У том одреду је било Руса, Украјинаца, Бурјата и Летонаца. Физичка спремност и борбено искуство су били главни критеријуми за пријем у јединицу. Поједини припадници овог првог спецназа су добро говорили пољски, литвански, летонски и немачки, што је било од виталног значаја за деловање на територијама под немачком окупацијом.

Диверзанти су носили хладно оружје и немачке пушке, јер су муницију могли да набаве само ако заплене непријатељски транспорт или изврше упад у непријатељско складиште. Одред није имао сопствене резерве јер би га такав терет успоравао. Припадници ове јединице су добијали најбоље и најиздржљивије коње.

Застава им је била од црне свиле са „Адамовом главом“ (лобањом и костима) и натписом „Јахачи, доносите смрт Немачкој“ са једне стране, док је на другој био приказ светог Георгија Победоносца који копљем убија аждају.

У непријатељској позадини

Пуњинови борци су продирали на окупирану територију, „опипавали“ непријатеља спорадичним борбама и заробљавали његове војнике да би извукли корисне информације. Задатак им је био да сазнају тачну локацију непријатеља и његове планове, да дођу у посед важних тајних докумената, да држе Немце у сталној напетости и приморавају их на повлачење трупа са линије фронта у позадину.

Интензивно су радили и са локалним становништвом: делили су им летке и врбовали Летонце. Тако су створили обавештајну мрежу у немачкој позадини.

Поред мањих диверзантских операција Пуњинов одред је учествовао и добро се показао у великим биткама као што је била одбрана Риге и крвава Митавска операција, позната и под називом „Божићне битке“.

Поручник Леонид Пуњин погинуо је 1. септембра 1916. године код места Антицијем западно од Риге. По њему је јединица добила званичан назив „Одред посебне важности ’Атаман Пуњин’“.

Револуција

После фебруарске револуције руска армија се брзо распала, али „џомбе“ руског спецназа нису осетиле велику промену. Представници специјалне јединице посетили су нову руску владу у Петрограду, и та посета је била успешна. После тога је било извесно да ће јединица и даље извршавати своје задатке.

Међутим, у септембру 1917. године су почели унутрашњи конфликти у јединици, да би се у бољшевичкој револуцији припадници Пуњиновог одреда коначно нашли на различитим странама барикада.

Један број официра и војника се придружио антибољшевичком белом покрету, док је одред стао на страну бољшевика и фактички је био први спецназ Радничко-сељачке Црвене армије све док није расформиран у фебруару 1918. године.