Како су у СССР-у заустављане епидемије смртоносних болести?

Медицинско особље спроводи оболелог од колере у инфективну болницу у Астрахањ, 1970.

Медицинско особље спроводи оболелог од колере у инфективну болницу у Астрахањ, 1970.

Мај Начинкин/Sputnik, Russia Beyond
Совјетска власт се никада није задовољавала половичним мерама када се радило о опасним епидемијама. У борби против њих често су поред лекара ангажоване и полицијске снаге, армија и КГБ, па чак и ратна морнарица.

Куга

Ову опасну болест у Москву је 1939. године донео лекар микробиолог Абрам Берлин из Саратова. Он је вршио огледе на животињама користећи живе патогене организме, тј. узрочнике куге, и самим тим је морао да се изолује у строги карантин.

Симон Горелик у првом плану. У позадини панорама Москве 1930-их.

Међутим, изненадни телефонски позив из Москве приморао га је да без одлагања дође у престоницу и тако се куга нашла на слободи. Берлин је одсео у хотелу „Национал“, отишао у ресторан и код фризера.

Чим му је позлило, нулти пацијент је хоспитализован са погрешном дијагнозом фиброзне пнеумоније. Велика заслуга за благовремено заустављање епидемије припада Симону Горелику, дежурном лекару клинике Првог московског медицинског института.

Горелик је препознао да болесник има бубонску кугу, одмах алармирао руководство и изоловао се заједно са Берлином. Знао је да су обојица практично осуђени на смрт, јер тада није постојао лек од куге.

Припадници НКВД-а (Народног комесаријата за унутрашње послове) проналазили су и одводили у карантин све људе у граду који су контактирали са Абрамом Берлином. Клиника медицинског института је блокирана. Хотел „Национал“ је дезинфикован, и то ноћу, да не би информација процурила и посејала панику.

Тако је епидемија куге заустављена на самом почетку. Од смртоносне болести су умрле само три особе: Горелик, Берлин и фризер који га је пошишао.

Велике богиње

Алексеј Кокорекин у првом плану. У позадини је Градска клиничка болница „С. П. Боткин“.

Велике богиње су у главни град СССР-а стигле у децембру 1959. године заједно са сликаром Алексејем Кокорекином који се вратио из Индије. Тамо се он заразио на церемонији спаљивања умрлог брамана.

Када је добио грозницу, јак кашаљ и болове по целом телу, Кокорекин се обратио лекарима. Они су поставили погрешну дијагнозу, мислећи да је у питању грип, иако је пацијент добио осип који није својствен тој болести.

Тек две недеље након Кокорекинове смрти сазнало се да је у СССР стигла вариола вера. Неколико људи који су контактирали са њим добили су сличне симптоме.

Када је дијагноза потврђена, све московске медицинске службе, станице милиције и КГБ су ангажовани у борби против смртоносне опасности. Органи реда су проналазили и одводили у карантин све људе са којима је контактирао Кокорекин, све са којима су контактирали чланови његове породице и све који су добили његове поклоне из Индије.

Болница у којој је лежао стављена је у карантин. За потребе хиљада људи, персонала и болесника који су се нашли у том карантину отворене су неприкосновене државне резерве постељине, остављене за случај рата.

Па ипак, најважнија мера је била тотална вакцинација свих житеља Москве и Московске области која није имала преседана у историји. За свега недељу дана лекари су у три смене вакцинисали преко 9 милиона људи.

Опасна болест је у Москви откривена код 45 особа, од којих су три умрле. Деветнаест дана након откривања болести и покретања добро организоване акције градских служби у престоници више није било куге.

Колера

Борба са епидемијом колере.

Колера је на територију СССР-а продрла из Ирана и 1970. године и захватила цело црноморско приморје. Епидемија је харала у јеку сезоне годишњих одмора када су приморски градови били пуни гостију.

Затим се болест постепено проширила на територију целе земље, укључујући Москву и Санкт Петербург. Томе су допринели погрешни потези локалних власти које су првих дана на плажама преко разгласа обавештавале народ да је у граду колера и да сви морају хитно да га напусте.

Централна власт је дејствовала брзо и одлучно. У борбу против ширења болести укључене су хиљаде лекара, а такође армија и морнарица.

Већа жаришта инфекције попут Одесе, Батумија и Керча затворена су и стављена у карантин. Напуштање карантина је било дозвољено само после детаљног бактериолошког испитивања. Улазима у ове градове приближиле су се десетине бродова и возова претворених у покретне лабораторије.

Паника је обузела хиљаде туриста затворене у градовима. Многи су покушавали да некако заобиђу војне блокаде или чак да их пробију. Ситуација се смирила тек када је Савет министара СССР-а донео одлуку о продужетку службених путовања и одмора без смањења плате за све који се принудно налазе у зони карантина.

Епидемија колере у СССР-у коначно је ликвидирана у новембру 1970. године. Власти су из овог догађаја извукле одговарајуће закључке – почела је масовна изградња објеката за пречишћавање воде на црноморском приморју и у басенима Урала, Волге и њених притока.

Антракс

Вакцинација против антракса (црног пришта), Новокузњецк.

Ова болест је букнула на Уралу у априлу 1979. године. И данас је ово најзагонетнија епидемија у историји Совјетског Савеза. Према различитим изворима, антракс (црни пришт) је однео између 60.000 и 100.000 људских живота.

Свакодневно се на инфективна одељења Свердловска (данашњи Јекатеринбург) јављало по 5-10 људи у јаком инфективно-токсичном шоку.

Када је постало јасно да људи умиру од антракса, у граду је основано специјално одељење за заражене, покренута је масовна вакцинација становника и дезинфекција територије града. Према непотврђеним подацима, дезинфекција је вршена чак и помоћу хеликоптера. Епидемија је заустављена у јуну.

Према званичној совјетској верзији, узрок епидемије опасне болести било је месо заражене стоке. Постоји, међутим, и другачија верзија догађаја, према којој је епидемија могла бити изазвана тако што су споре антракса случајно доспеле у урбану средину из војнобиолошке лабораторије војног насеља бр. 19 које се налазило у једном делу града. Разматра се и варијанта диверзије западних служби које су тежиле да дискредитују СССР уочи московске олимпијаде 1980. године.

Подаци о овој трагедији су још увек под печатом државне тајне. Могу бити обелодањени тек 75 година након инцидента, тј. 2054. године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“