У Русији је, као и у Европи, становништво још у Првом светском рату научило основе цивилне заштите. Тада је почело да се практикује обавештавање о бомбардовањима и правилима понашања у случају хемијског напада, и појавиле су се инструкције везане за указивање прве помоћи. Током 1930-их су организоване редовне акције информисања становништва о начинима заштите у случају различитих опасности.
„Одбрана пионира“
Виктор Була/МАММ/МДФ, Фонд Рибчинского и Гладкова, russiainphoto.ruСовјетски систем цивилне заштите је коначно уобличен током 1960-их, за време Хладног рата, када су се у сваком насељу и сваком већем предузећу појавили штабови цивилне заштите.
У Совјетском Савезу су часови и тренинзи одбране и заштите били обавезни од осме године до краја живота. Главни задатак те обуке био је да становништво научи како да се заштити од нуклеарног, хемијског и бактериолошког оружја.
Омладина и цивилна заштита.
Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ruУводни часови су одржавани од другог разреда основне школе. За сваки узраст је био предвиђен одговарајући програм, али већ у млађим разредима основци су умели да сашију најобичније маске од газе и вате и да се евакуишу на одређени сигнал. Још у основној школи се говорило о оружју за масовно уништење. Ђаци су знали да се од ударног таласа изазваног нуклеарном експлозијом треба скривати дубоко у шуми и јарузи, а од радијације у подземним склоништима.
Ако мислите да су се деца у пионирским камповима одмарала у природи, у великој сте заблуди. Тамо су биле организоване екипне игре попут „Зарнице“, у којима се увежбавала оријентација на терену и указивање прве помоћи.
Ђаци на часовима из деконтаминације.
Сергеј Васин/МАММ/МДФ,russiainphoto.ruУ средњим и вишим школама и предузећима одржаване су вежбе из цивилне заштите, које су биле усклађене са одабраном професијом.
Практичне вежбе из цивилне заштите – увежбавање деконтаминације терена у Московској фабрици за ремонт локомотива.
Људмила Пахомова/TASSЗа родитеље са малом децом која не могу сама себи да ставе гас-маску биле су предвиђене специјалне заштитне коморе са провидним прозорима које су се монтирале на колица или санке.
Локални органи цивилне заштите су пензионерима држали часове на трави испред зграде или у парку. Посебно се водило рачуна о моралној и психолошкој обуци сваког грађанина, независно од узраста. У свакој ситуацији је требало сачувати присебност и дејствовати у складу са инструкцијама.
Нина Дејева, Марина Никољска и Лиза Бистрова са специјалним капуљачама на практичним вежбама из гашења запаљивих бомби.
Сергеј Васин/МАММ/МДФ,russiainphoto.ruПоред часова, совјетски грађани су морали да испуне и одређене нормативе. На пример, било им је прописано време за које морају да изаберу одговарајућу гас-маску, тј. да притрче столу, измере своју главу, одаберу маску одговарајуће величине, заврну филтер, ставе маску на главу и провере њену херметичност. Сматрало се да је резултат одличан ако се све то уради за један минут, а лош је ако се уради за два минута. Према другом нормативу, свако је имао задатак да што брже стави маску. До 10 секунди је резултат био одличан, а преко 12 секунди недовољан.
Цивилна заштита.
Рустам Мухаметзјанов/МАММ/МДФ,russiainphoto.ruНа команду „Атомски слева (здесна)“ требало је да се легне на земљу, по могућству иза нечега што може послужити као заклон од нуклеарне експлозије. Свако је имао три секунде на располагању. Добијала се оцена мање ако неко погрешно процени терен и не залегне како треба, или ако не заклони шаке и главу. Постојали су нормативи и за указивање прве помоћи, за прављење заклона, за брзину евакуације, итд.
Вежбе из цивилне заштите.
Јуриј Кујдин/SputnikПоред тога, за шири круг читалаца је штампана брошура под називом „Ово треба свако да зна и уме“. Почињала је тврдњом да „империјалистички блок припрема најстрашнији злочин против човечанства – светски нуклеарни рат, који може нанети невиђена разарања“, те је обавеза сваког совјетског грађанина „да у мирнодопским условима проучи средства и начине заштите од оружја за масовно уништење и да научи како да то примени у пракси“ да би заштитио своју породицу.
У њој је детаљно објашњено које мере треба предузети у овој или оној опасности. На пример, у случају примене бактериолошког оружја (у СССР-у се сматрало да су посебно опасне болести антракс, куга и колера) у жариштима заразе би био уведен карантин, што значи да се обуставља рад установа чији рад подразумева масовно посећивање културних догађаја, успостављају се строга правила уласка и изласка из града, формирају се јединице које обилазе један по један стан. Члановима породица и грађанима који су контактирали са болесницима дају се средства за хитну превентиву и заштиту, и та лица се држе под непрекидним медицинским надзором. После тога се врши дезинфекција просторија и саме јединице.
Такве вежбе нису сви схватали озбиљно, али су многе породице у СССР-у имале гас-маске, а ђаци су умели да шију заштитне маске од материјала који су имали при руци и знали су где се налази најближе склониште.
Практичне вежбе из цивилне заштите, издавање средстава за личну заштиту у средњој школи бр. 182.
Јевгениј Курсков/TASSПосле распада СССР-а цивилна заштита је препуштена Министарству за ванредне ситуације, а у предузећима и образовним установама сада се само организују вежбе противпожарне безбедности, тј. врши се евакуација на звук сирене који служи као сигнал за узбуну. И данас се држе часови из цивилне заштите, али не у некадашњим размерама. Бивша склоништа су данас претворена у дестинације „дигера“ (авантуриста који проучавају подземне пролазе и просторије) или у музејске објекте, а нека од њих су конзервирана. Па ипак, старије генерације још увек памте како треба поступати у случају примене оружја за масовно уништење.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
