Зашто је игра у којој су уживали милиони совјетске деце личила на војну вежбу?

Зарница 1972.

Зарница 1972.

Н. Желудович/TASS
Сви мушкарци у Совјетском Савезу имали су обавезу да служе војску, а припреме за то почињале су у детињству. Зарница, игра у којој су учествовали милионе совјетске деце, у потпуности је имитирала праве војне вежбе са маневрима, извиђачким мисијама, заседама и биткама.

Совјетска деца су се упознавала са војничким животом много пре него што ће постати војници. Она су учествовала у популарним спортским и војним играма познатим као Зарница (што на руском значи „удаљени блесак муње”), које су симулирале праве војне вежбе совјетске војске.

Игру нису измислили совјетски генерали или војни стручњаци. Идеју је дала обична учитељица Зоја Кротова из села у Пермској области.

23. фебруара 1964. године Совјетски Савез је обележавао национални празник Дан заштитника отаџбине и Зоја је предложила својим колегама да овај дан обележе на посебан начин. Све школе су се обукле као различите врсте војних снага са децом као војницима и учитељима као официрима. Говорили су међу собом у војном стилу, давали и примали наређења, организовали параде и одржавали војне игре у облику савладавања препрека симулирајући „минско поље” и „бодљикаву жицу”.

Идеја дечје игре која имитира праве војне активности дочекана је са великим одушевљењем. Корак по корак Зарница је стекла популарност у многим совјетским градовима и селима. Три године касније, 1967, добила је званичан статус и редовно је одржавана широм земље под личном контролом маршала Ивана Баграмјана и Василија Казакова.

Совјетско руководство је Зарницу доживело као важан елемент патриотског образовања омладине. Посматрана је као рана фаза основне војне обуке за децу узраста од 10 до 17 година.

Зарница је обухватала званичне церемоније, параде, маршеве, различите тренинге и такмичења, али деца су највише уживала у „борбеној” фази игре. „Војске” су се бориле за заставу супротне стране и истовремено покушавале да заштите своју. Када је долазило до борбе прса у прса, циљ је био да се откину еполете пришивене на раменима на одећи противничког „војника”. Праве туче су биле строго забрањене.

Када би „војник” изгубио еполету на једном рамену, значило је да је „рањен”. Могао је да хода по бојишту, али није имао право да трчи. „Рањеници” су могли да добију помоћ од „медицинских сестара”, девојчица које су учествовале у игри заједно са дечацима. Оне су им ушивале еполете. Када би неко изгубио обе еполете, значило је да је „мртав”.

У Зарници су учествовале чак и праве војне јединице. Официри су држали састанке и семинаре, војници су старијој деци давали да држе праве митраљезе са лажним мецима и хеликоптером или оклопним транспортером их пребацивали до њиховог „бојног поља”.

Војска је за децу обезбеђивала заштитна одела и гас-маске. Понекад су учесници Зарнице чак имали прилику да пуцају из правог оружја са правим мецима под строгим надзором.

Зарница није заборављена ни после распада Совјетског Савеза. Често се организује у дечјим летњим камповима или је приређују различите организације, али њена заступљеност није ни близу масовности коју је имала у совјетско доба.

Прочитајте такође: 10 ствари које ћете разумети само ако сте живели у СССР-у

Какви су људи стасали у совјетским „пионирским логорима”?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“