Једна за све Сматра се да се први аутомат са газираном водом у Совјетском Савезу појавио 1932. године. Крајем 50-их само у Москви је било постављено око 10 хиљада оваквих апарата.
Самоуслужни апарат нудио је газирану воду са и без воћног сирупа. Временом су грађани СССР-а на апаратима могли, осим лимунаде, да купе и пепси и фанту (који су били неколико пута скупљи).
Ови улични апарати функционисали су од маја до септембра, а преко зиме су били затворени у специјалне металне кутије. Преко лета испред апарата са соковима често су били редови. Апарат је функционисао на следећи начин: убаците новчић, изаберете укус, подметнете чашу, на лицу места попијете освежавајући напитак и вратите чашу на место.
За прање чаше у аутомату се налазио посебан одељак са решетком. Чашу је требало окренути наопачке, ставити је у тај одељак, притиснути до краја, а онда би вода испрала чашу споља и изнутра. Понекад је млаз воде био толико слаб да би на чаши остали трагови ружа за усне.
Аутомати су се периодично сервисирали и чаше су се тада прале врелом водом и раствором соде. Али то нису радили сваког дана. Да ли је у том случају у СССР-у долазило до епидемија? Да, и то доста често! Али током читавог времена коришћења самоуслужних апарата они ниједном званично нису споменути као извор ширења инфективних обољења.
Да ли сте могли да се заразите преко чаше из аутомата? Статистика о броју оболелих у СССР-у се често се није објављивала. О неким пандемијама она ни до данас није доступна.
Притом су чаше, наравно, могле бити извор заразе. На пример, „приликом коришћења заједничке чаше можете се заразити од респираторних инфекција као што су акутна респираторна вирусна инфекција и грип. Ако неко има тежи облик херпеса, вирус из пљувачке такође може остати на слабо опраној чаши”, истиче Јелена Утенкова, професор на катедри за инфективне болести Кировског државног медицинског универзитета.
Међутим, по правилу, у случају „обичних” инфекција као што су акутна респираторна инфекција или грип нико није покушавао да утврди како се човек заразио: да ли је слабо опрао руке пре јела, да ли се налазио поред носиоца вируса или је пио из заједничке чаше. Осим тога, због епидемије није долазило ни до какве приметне кризе у здравственом систему. Напротив, совјетско здравство се сматрало за најбоље на свету.
Да ли су совјетски грађани били свесни да заједничка чаша није баш хигијенска и да је потенцијално опасна? Неки јесу. Зато је код редова испред самоуслужних апарата увек било и оних који су у торби носили своју чашу или су, пак, деци забрањивали да купују газирану воду из аутомата.
Крај једне епохе Па ипак, крај апаратима са газираном водом није дошао због епидемија, него због распада СССР-а.
„90-их година организација 'Торгмонтаж', која је постављала и користила апарате, престала је тиме да се бави. Самоуслужни апарати су постали сувишни, а газирану воду сте убрзо могли да купите на сваком киоску”, сећа се Давид Гершзон, старији научни сарадник Института за индустрију хладњака, који је пројектовао апарате.
Александар Бараник, тадашњи заменик директора компаније „Автоматторг бр.3”, објашњава да је један од главних разлога што су аутомати нестали са улица била инфлација после распада земље: „Апарат за пријем новчића је доста сложен механизам и просто није било рентабилно кориговати га неколико пута годишње, што би захтевала тадашња инфлација.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
