Да ли је у СССР-у постојала слобода кретања унутар земље?

Перон железничке станице.

Перон железничке станице.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Ако вас још увек погађа што све време седите код куће и што нећете нигде ићи на одмор, погледајте каквим лукавствима су прибегавали грађани Совјетског Савеза да би путовали кроз сопствену земљу.

Обични совјетски грађани нису могли лако да оду у иностранство. За тако нешто је требало имати разлог и добити специјалну дозволу партије. Али било је потешкоћа и са кретањем унутар земље.

Станица милиције поред Казањске железничке станице у Москви.

У СССР-у је постојао дугогодишњи систем контроле кретања, и то без камера, QR кодова и електронских пропусница.

37% становништва није имало личне исправе

„У Москву на сезонски рад“. Сељаци на перону Казанске железничке станице.

Лична карта је у СССР-у постала обавезана 1932. године. Без ње нико није смео да борави у граду и вароши. Становници села и радници у колхозу нису добијали личне исправе да би се избегло осипање јефтине радне снаге.

Ако би полиција ухватила радника који је напустио колхоз и преселио се у град, он би морао платити казну и отићи из града. Ако понови прекршај, могао је бити осуђен на две године затвора.

Јерменска Совјетска социјалистичка република. Аеродром и аутобуска станица у Јеревану.

1967. године у Совјетском Савезу личну карту није имало 37% грађана, тј. око 58 милиона људи.

Та врста дискриминације укинута је тек 1974. године, када су сви држављани СССР-а почели да добијају исправе.

Обичан човек није могао да бира где ће живети

Кретање није било потпуно слободно чак ни са личном картом. Ако је неко желео да из тачке А стигне до тачке Б, морао је за то да има неки ваљан разлог.

Пријем у одмаралиште.

„Људи су често одлазили једни код других у госте, али је било готово немогуће одсести у хотелу. На рецепцији је обавезно питање било има ли гост потврду о службеном путовању. Ако нема, није могао да се смести у хотел иако је било слободних соба“, сећа се Јелена из Москве.

Прелазак из једног града у други само зато што човек „тако жели“ третиран је као незаконита радња. Најпре се морало добити званично одобрење за боравак, а њега није било лако извадити.

Испред шалтера за продају карата на Курској железничкој станици.

Институција „одобреног боравка“ укинута је одмах после распада Совјетског Савеза. Уместо ње је уведена регистрација адресе сталног или привременог боравка.

Затворени градови

И најзад, постојао је прилично велики списак градова и насеља где се могло ући искључиво са пропусницом. То су били такозвани затворени градови са војним или стратешки важним објектима. У ту категорију је спадао и цео погранични појас.

Нека од тих места је могао посетити само онај ко је тамо рођен, а било је и таквих затворених градова где се могло отићи у посету родбини.

У совјетско доба је Нориљск био затворени град. Његов становник Едуард прича: „Чим би се авион спустио у Нориљск, у њега би одмах ушли граничари да провере личне карте и одобрења за боравак. И то је било током 1980-их! Морали сте имати или партијски налог за службено путовање [ако би вас партија послала на привремени или стални рад], или позив рођака, или позив неког индустријског погона коме је био потребан стручњак“.

Затворени град Чељабинск-70. Око града је контролни појас земљишта као дуж државне границе.

Посебно сналажљиви људи су узимали личне исправе од познаника из Нориљска који су отишли на одмор и вадили су из њих лист са дозволом за боравак. „Лична карта је тада изгледала као књижица захтефтана у средини. Они су исправљали те жичице, вадили одговарајући лист и стављали га у своје исправе. А кад прођу проверу и уђу у Нориљск, онда отуд поштом пошаљу листове њиховом власнику.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“