Да ли је у СССР-у постојала слобода кретања унутар земље?

Обични совјетски грађани нису могли лако да оду у иностранство. За тако нешто је требало имати разлог и добити специјалну дозволу партије. Али било је потешкоћа и са кретањем унутар земље.

У СССР-у је постојао дугогодишњи систем контроле кретања, и то без камера, QR кодова и електронских пропусница.

37% становништва није имало личне исправе

Лична карта је у СССР-у постала обавезана 1932. године. Без ње нико није смео да борави у граду и вароши. Становници села и радници у колхозу нису добијали личне исправе да би се избегло осипање јефтине радне снаге.

Ако би полиција ухватила радника који је напустио колхоз и преселио се у град, он би морао платити казну и отићи из града. Ако понови прекршај, могао је бити осуђен на две године затвора.

1967. године у Совјетском Савезу личну карту није имало 37% грађана, тј. око 58 милиона људи.

Та врста дискриминације укинута је тек 1974. године, када су сви држављани СССР-а почели да добијају исправе.

Обичан човек није могао да бира где ће живети

Кретање није било потпуно слободно чак ни са личном картом. Ако је неко желео да из тачке А стигне до тачке Б, морао је за то да има неки ваљан разлог.

„Људи су често одлазили једни код других у госте, али је било готово немогуће одсести у хотелу. На рецепцији је обавезно питање било има ли гост потврду о службеном путовању. Ако нема, није могао да се смести у хотел иако је било слободних соба“, сећа се Јелена из Москве.

Прелазак из једног града у други само зато што човек „тако жели“ третиран је као незаконита радња. Најпре се морало добити званично одобрење за боравак, а њега није било лако извадити.

Институција „одобреног боравка“ укинута је одмах после распада Совјетског Савеза. Уместо ње је уведена регистрација адресе сталног или привременог боравка.

Затворени градови

И најзад, постојао је прилично велики списак градова и насеља где се могло ући искључиво са пропусницом. То су били такозвани затворени градови са војним или стратешки важним објектима. У ту категорију је спадао и цео погранични појас.

Нека од тих места је могао посетити само онај ко је тамо рођен, а било је и таквих затворених градова где се могло отићи у посету родбини.

У совјетско доба је Нориљск био затворени град. Његов становник Едуард прича: „Чим би се авион спустио у Нориљск, у њега би одмах ушли граничари да провере личне карте и одобрења за боравак. И то је било током 1980-их! Морали сте имати или партијски налог за службено путовање [ако би вас партија послала на привремени или стални рад], или позив рођака, или позив неког индустријског погона коме је био потребан стручњак“.

Посебно сналажљиви људи су узимали личне исправе од познаника из Нориљска који су отишли на одмор и вадили су из њих лист са дозволом за боравак. „Лична карта је тада изгледала као књижица захтефтана у средини. Они су исправљали те жичице, вадили одговарајући лист и стављали га у своје исправе. А кад прођу проверу и уђу у Нориљск, онда отуд поштом пошаљу листове њиховом власнику.