Физички недостаци руских владара

Ако су се руски владари разбољевали, дуго боловали или патили од урођених телесних мана, то најчешће није изношено у јавност, или је информација о томе била пажљиво дозирана – из безбедносних разлога. Наиме, унутрашњи и спољни непријатељи су могли да искористе такве информације у сопственом интересу. Поред тога, руски народ је чврсто веровао у божанску мисију свога владара и увек је његове бољке и бољке чланова његове породице доживљавао као лош знак.

Само један од првих великих кнезова московских никако није могао да сакрије свој телесни недостатак, јер је био слеп.

1. Василиј Тамни – слепило

Василиј Васиљевич (1415-1462) је био први кнез који није столовао у граду Владимиру, престоници Владимирско-суздаљске кнежевине, него у Москви. Због тога се може сматрати да је управо он био оснивач и зачетник Московског царства. У његово време су руски кнезови водили жестоку међусобну борбу, и у тој борби су ослепили Василија.

Кнез Василиј Васиљевич је претходно и сам у тој борби 1436. године наредио да се ископа једно око тадашњем 15-годишњем кнезу Звенигорода Василију Јурјевичу (1421-1448) зато што је подмукло прекршио примирје и покушао неприметно да растури војску московског кнеза.

Василија Васиљевича је ослепио Дмитриј Шемјака, млађи брат једнооког Василија.

Шемјака није одмах то учинио. Размишљо је два дана, а затим је организовао нешто налик на јавно суђење Василију у присуству представника свих московских сталежа. Када се народ окупио побуњени кнезови су извели Василија на трг и питали га: „Зашто си довео Татаре у Руску земљу и дао им градове и области да их израбљују?“

Професор Николај Борисов преноси детаље те страшне ноћи, описане у летопису: „Дмитриј Шемјака је наредио својим људима да то обаве. Они су отишли у одаје где се налазио кнез Василије, бацили се на њега, оборили га на под и притиснули даском. Коњушар кога су звали Берестењ ножем је ископао кнезу очи, јако му повредивши лице. По обављеном послу џелати су отишли, а Василиј остаде без свести, ’и беше као мртав’“.

Шемјака је постао московски кнез, а Василиј је прогнан у Углич. Додуше, дозвољено му је да поведе жену, Марију Јарославну. Касније се Василиј опоравио и повратио московски престо, уништивши своје непријатеље. Димитрија Шемјаку је убио. Преко својих људи је поткупио његовог кувара, а овај је послужио кнеза отрованом пилетином. Шемјака је умирао 12 дана. Василиј је до краја живота носио црну мараму повезану преко унакаженог лица без очију.

2. Петар Велики – Марфанов синдром (хипотеза)

Знамо да је Петар Велики био висок 203 центиметра. Оба родитеља су му била средњег раста (у оно време је то било 160-165 цм). Петар је још као дечак био несвакидашње мршав и висок, али није био крупан. Носио је обућу број 39, а његови оригинални кафтани (који су сачувани) необично су уски.

Ниједан сачувани портрет Петра Великог не одражава његов прави, непропорционални стас, тј. његове изузетно дугачке руке и ноге, и изузетно малу главу у односу на тело. Познато је такође да је Петар патио од грчева и гримаса које су га обузимале у тренуцима гнева.

Може се претпоставити да је Петар Алексејевич имао урођени Марфанов синдром, ретко генетско обољење које се испољава кроз висок раст, болесну мршавост (закржљало масно везивно ткиво) и хиперактивност. Познато је да Петар Алексејевич није могао да седи миран, стално је волео нешто да ради и врло брзо је ходао. Један од симптома овог синдрома је и деформација кичме, а Петар је целог живота био погрбљен и увлачио главу у рамена.

Људи са Марфановим синдромом су готово непрекидно у стању узрујаности, екстазе или гнева због повишеног адреналина који надбубрежне жлезде луче у крв. Испредају се легенде о необузданој енергији Петра Великог, о томе како је брзо падао у ватру и често био ван себе од гнева.

Марфанов синдром се доводи у везу и са израженим интелектуалним способностима. Претпоставља се да су тај синдром имали Николо Паганини и Абрахам Линколн.

3. Александар Први – глувоћа

Велики кнез Александар Павлович је био унук Катарине Велике, која му је испланирала сјајну будућност. Она је готово одмах по рођењу детета одвојила унука од мајке Марије Фјодоровне и васпитала га на свом двору. Чак му је и име дала баба, а не родитељи.

Познато је да се Катаринин супруг Петар Фјодорович (убијен 1762) плашио топовске паљбе, чак и када је одрастао. Цео двор се подсмевао тој његовој трауми из детињства.

Можда се императорка због тога трудила да свог унука Александра навикне на топовску паљбу. Историчари тврде да је дете због непрекидне топовске паљбе на маневрима оглувело на лево ухо. Васпитач великог кнеза Александар Протасов забележио је 1794. године да је његов питомац глув али одбија да то призна и да се лечи.

Александар Павлович је био висок 1,78 цм, што је било нешто изнад просека. Зато је у разговору са људима спуштао главу и окретао десно ухо према саговорнику. Од младости се стидео свог недостатка и говорио је веома тихо да гласан говор не би био приписан његовој глувоћи. Поред тога, Александар је имао веома лош вид (око 3,5 на оба ока, како је показала анализа сочива његових лорњета), што му је стварало додатне проблеме у комуникацији.

4. Јосиф Стаљин – синдактилија, атрофија

И Стаљин је имао шта да скрива када је реч о физичким недостацима. Имао је урођену ману – синдикталију. Срасли су му други и трећи прст на левој нози. Поред тога, лице му је било рошаво од богиња, које је прележао кад је имао пет година.

Све свечане фотографије народног вође су веома детаљно ретуширане.

Као шестогодишње дете је задобио повреде руку и главе када су га удариле кочије са упрегнутим коњима док је прелазио улицу. Због тога није могао да исправи леву руку и она му је била двоструко слабија од десне. Временом је почео да осећа непрекидни бол у прстима.

5. Борис Јељцин – није имао два прста на руци

Први председник Руске Федерације Борис Јељцин је као дете изгубио два прста на левој руци. Ево како је он то описао у аутобиографској књизи „Исповест на задату тему“:

„Почео је рат (Јељцин је имао 10 година када је почео Велики отаџбински рат), сви дечаци су хтели да иду на фронт, али нама, наравно, није било дозвољено. Правили смо пиштоље, пушке, чак и топ. Одлучили смо да пронађемо гранате и да их расклопимо па да тако схватимо шта има унутра. Ја сам успео да продрем у цркву (тамо је било војно складиште). Ноћу сам прошао кроз три ограде од бодљикаве жице, и док се стражар налазио на другој страни престругао сам решетку на прозору, ушао унутра, узео две гранате РГД-33 са упаљачима и вратио се, срећом, непримећен (стражар би пуцао без упозорења).

Одвезли смо се шездесетак километара далеко у шуму, да расклопимо гранате. Успео сам да наговорим дечаке да се одмакну сто метара, а ја сам клекнуо на колена, ставио гранату на камен и тукао по њој чекићем. Нисам скинуо упаљач, нисам знао да треба. А онда – експлозија... И нема прстију. Остали нису повређени. Док сам стигао до града неколико пута сам изгубио свест. У болници су најпре тражили да отац потпише (већ је била почела гангрена), па су извршили операцију – одсекли су прсте. У школу сам отишао са белим повезом на руци“.