Осам бизарних појава: Познате личности о совјетској Москви

Мало је странаца који су у совјетско време имали прилику да упознају „праву“ Москву. Тадашња свакодневица је пажљиво скривана од туриста, они су вођени само по специјално уређеним местима и одседали у најбољим хотелима за странце где је совјетским грађанима био забрањен приступ. И наравно, будно и неприметно је праћен сваки њихов корак.

Поплава на улицама Москве после провале облака у мају 1949.

Семјон Мишин-Моргенштерн/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Због тога многи странци нису успели да завире иза паравана агитације. Али они којима је то пошло за руком нису касније могли да забораве све што су тада видели. Ево шта су познате личности писале после боравка у совјетској Москви.

1. „Све се продаје напољу, на отвореном, на минус 25 степени целзијуса“, Валтер Бенјамин.

Улична трговина

Н. Петров/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Немачки филозоф је као туриста провео у Москви пар месеци, од децембра 1926. до јануара 1927. Најдубљи утисак су на њега оставиле трговачке тезге усред зиме. „Углови улица, бар у оним насељима где се крећу странци, претрпани су гомилама некаквих прња, као кревети у огромној болници која се зове ’Москва’, и све под отвореним небом“, написао је он у серији есеја под називом „Московски дневник“.

„Све, почев од креме за обућу преко илустрованих књига и канцеларијског материјала па до пецива и пешкира, продаје се на улици, као да то није зима у Москви са 25 степени Целзијуса испод нуле, него Напуљ усред лета“.

2. „Ту нема нимало укуса“, Памела Траверс

Public domain

Памела Траверс, ауторка књига о Мери Попинс, посетила је Москву током 1930-их са групом туриста и никако није могла да схвати један од главних симбола овога града. „Ко је тај Василије Блажени? У његову част је подигнут храм на Црвеном тргу. Не могу да га третирам као узорак лошег укуса. По мом мишљењу, ту нема нимало укуса, ту се архитектонски кошмари гомилају један преко другог“.

Цео град личи на џиновске филмске кулисе дуж којих се протежу редови где људи чекају да купе намирнице, написала је она, а „на лицима [Московљана] се скаменио израз одсутности, као да су под наркозом“.

3. „Тамнопути друже, седи на моје место!“, Лангстон Хјуз

Трг Пушкина, 1930. Москва.

Михаил Прехнер/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Утемељивач џез поезије допутовао је у Москву почетком 1930-их, где је позван на снимање филма. Хјуз је био одушевљен позивом, и то одушевљење га није напустило чак ни када је дошао у Москву. За разлику од Памеле Траверс, њему су совјетски грађани изгледали сасвим другачије:

„Од свих великих градова света становници Москве су ми изгледали као људи који су најучтивији према странцима“, написао је он у аутобиографској књизи „Питам се док скитам“.

„Људи су се свим силама трудили да покажу своју учтивост. У препуном аутобусу ће у девет од десет случајева неки Рус рећи: „Тамнопути друже, седи на моје место!“

4. „Жене су или без шминке или су дискретно нашминкане“, Џон Стајнбек и Роберт Капа

Архив Владимира Карлова/russiainphoto.ru

Амерички писац и нобеловац Стајнбек допутовао је после рата у Москву заједно са Робертом Капом, класиком документарне фотографије. Циљ им је био да направе репортажу о животу совјетских грађана. Они су 1947. написали:

„Жене су или без икакве шминке, или су врло дискретно нашминкане, одело им је уредно али не много лепо. На улицама је много људи у војној униформи мада очигледно више не служе у армији. Они су демобилисани али немају друго одело, и униформу носе без ознака и еполета“.

Совјетску омладину је запљуснуо талас узвишеног морала, истицали су они. „То је било слично ономе што се код нас у САД дешавало са претходном генерацијом у провинцијским градићима.

Пристојне девојке не одлазе у ноћне клубове. Пристојне девојке не пуше. Пристојне девојке не шминкају усне и нокте. Пристојне девојке се облаче конзервативно. Пристојне девојке не пију. Пристојне девојке се врло опрезно понашају у разговору са младићима“.

5. „Руси су мајстори за ’руски гамбит’“, Џон Стајнбек и Роберт Капа

Чекање у реду

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

„Чули смо да су Руси мајстори за игру коју ми зовемо ’русский гамбит’, и да ретко ко може у тој игри да их победи. Правила су врло једноставна. Човек са којим желите да се сретнете у државној институцији је или „изашао“, или се ’лоше осећа’, или је ’у болници’, или ’није ту, на одмору је’. И то може да траје годинама“.

6. „СССР: 22.400.000 квадратних километара без једне једине рекламе кока-коле“, Габријел Гарсија Маркес

Поглед са крова Бољшог театра СССР. Хотел „Метропол“.

Јевгениј Умнов/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Латиноамерички писац је 1957. године још као новинар-почетник допутовао у Москву на Светски фестивал омладине и студената, претварајући се да је члан културно-уметничког друштва.

„Москва, највеће село на свету, не уклапа се у пропорције на које су људи навикли. Она нема зеленила и зато исцрпљује и притиска човека“, написао је он касније. „Овде нема обичних улица. Постоји јединствени систем огромних улица, такозваних проспеката, и све се оне стичу у географски, политички и сентиментални центар града, а то је Црвени трг“.

Маркес је истакао и неподељеност Московљана на класе: „Нестанак друштвених класа је упечатљива и очигледна чињеница: сви су једнаки, сви носе старо одело лошег кроја и ружну обућу“.

7. „Шампањац се продаје на точење и може да се пије на лицу места“, Михајло Михајлов

Улична продаја кваса.

Харисон Форман/russiainphoto.ru

Југословенски научник и публициста је пет недеља провео у Москви у лето 1964. године, а годину дана касније га је Титова власт ухапсила „због клевете против пријатељске државе“, тј. против СССР-а.

„’Лењинов’ метро, ’Лењинова’ централна библиотека, па чак и ’Лењинов’ московски циркус! Чудно је како људи не примећују да оно што се сувише често понавља губи сваки значај...“, написао је он.

Треба рећи да је Михајлов није дошао у „пријатељску државу“ у најгоре време. Било је то доба политичког „отапања леда“ и то се осећало на сваком кораку.

„На улицама стоје велике цистерне из којих се точи квас – руски национални напитак. На сваком кораку су аутомати са сода водом. Чаша чисте газиране воде кошта једну копејку, а са соком од малине три копејке“.

„Метро се не може описати. Сваки минут или минут и по долази воз и све функционише беспрекорно. На сваком ћошку је киоск за информације. За две копејке ћете сазнати бројеве аутобуса, тролејбуса и линија метроа којима можете стићи до жељеног циља. Шампањац се продаје на точење и може се пити на лицу места“.

8. „Сви чланови партије марширају улицама“, Дејвид Боуви

Прослава 1. маја у Москви, 1973.

Олег Кузмин/TASS

Дејвид Боуви, легенда британског глам-рока, стигао је у Москву 30. априла 1973. године, уочи великог празника. Затекао је руску престоницу у свечаном изгледу: „Исте ноћи смо одсели у хотелу ’Интурист’, а већ сутрадан смо имали срећу да на градским улицама видимо првомајску параду. Први мај је највећи руски празник који се обележава у част оснивања Комунистичке партије Совјетског Савеза“.

„Сви чланови партије марширају улицама, носе црвене заставе и певају патриотске песме. Занимљиво је све то посматрати. Импресиван је тај огроман број људи уједињених око заједничког циља“, написао је он својој пи-ар менаџерки Чери Ванили.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!