„Црна овца“ у царској породици Романов: Велики кнез са дијагнозом лудака

Велики кнез Николај Константинович

Велики кнез Николај Константинович

Public domain
У јануару 2019. године у Ташкенту је откривено царско благо, у правом смислу те речи. Ради се о металном новцу, посуђу и украсима вредним преко милион долара. У питању је ризница за којом се безуспешно трагало у совјетско доба. Припадала је Николају Константиновичу (1850-1918), унуку императора Николаја I.

Представник царске породице је био протеран у Ташкент, где није траћио новац него је још и зарађивао, што није било уобичајено за некога ко носи титулу великог кнеза. Али Николај Константинович је и иначе био један од најнеобичнијих представника вишевековне царске династије Романов.

Романов у Ташкенту

Дворац великог кнеза у Ташкенту.

Велики кнез је житељима Ташкента остао у лепом сећању. Он је овде живео до саме смрти и много је учинио за добробит града. Пре свега, увео је водовод. Поред тога, давао је новац за изградњу драмског позоришта (које није сачувано) и биоскопа „Хива“ (који је сачуван), основао је стипендије за узбекистанске студенте који нису имали довољно средстава за упис на неки руски универзитет. Био је одличан предузетник. Отворио је неколико фотографских атељеа и играоница билијара, организовао продају кваса, прераду пиринча, производњу сапуна и нарочито памука.

Дворац великог кнеза у Ташкенту (данашњи изглед).

Николај Константинович је био почасни члан Императорског руског географског друштва и одличан познавалац вођења пољопривредног газдинства. Његов најпознатији пројекат био је систем наводњавања Гладне степе – слане пустаре близу Ташкента. Кнез је својим новцем платио изградњу Романовског канала за наводњавање дугачког 100 километара, захваљујући чему су касније бољшевици наставили са култивацијом земљишта у Гладној степи. А у завештању је половину своје имовине оставио граду Ташкенту за задовољавање потреба становништва.

Чеона акумулација Романовског канала занаводњавање у Гладној степи.

Кнез је свој канал звао „Искандер-арик“, јер је самоме себи дао име Искандер. Тадашњи император Николај II је 1899. године издао указ по коме су супруга кнеза Николаја Константиновича и његови потомци добили статус кнезова Искандера. Међутим, нико од њих никада није био примљен у круг царске породице. Романови су заувек одбацили Николу (како су звали Николаја Константиновича док је био дечак) због недоличног понашања. После убиства императора Александра Другог 1881. године Никола је написао писмо своме брату од стрица, наследнику престола Александру III, молећи га за дозволу да дође у Петербург и да се „помоли пред прахом обожаваног монарха“. Цар му је одговорио: „Ви нисте достојни да се поклоните праху мога оца, кога сте тако немилосрдно обманули. Не заборавите да сте осрамотили све нас. Док сам ја жив ви нећете крочити у Петербург“. Какав поступак је могао изазвати толику аверзију?

Велики кнез и плесачица

Велики кнез Николај Константинович

У младости се Николај Константинович прославио у кругу породице као први Романов који је стекао високошколско образовање. Завршио је Академију Генералштаба, и то са сребрном медаљом. Био је сјајан официр и командовао коњичким ескадроном. На једом балу 1871. године упознао се са 23-годишњом америчком плесачицом Харијет Блекфорд (1848-1886). Она је себе називала Фани Лир. Пре тога је већ имала један брак и дете из тог брака. Никола се заљубио у њу и почео да приређује скупоцене пирове у њену част, о чему је брујао цео Петербург.

Фани Лир, око 1880.

Тако је Никола прекршио неколико принципа етике великих кнезова. По мерилима царске породице Фани је била обична проститутка. За великог кнеза је било недопустиво да отворено општи са таквим женама и да се са њима појављује у јавности. Константин Николајевич, Николин отац и рођени брат императора Александра II, послао је сина са експедиционим корпусом у Средњу Азију, у Хиву, тј. управо у оне крајеве где ће кнез касније бити прогнан. Тамо је млади Никола испољио необичну храброст и добио Орден светог Владимира трећег степена, а затим се вратио кући и са још већим жаром се препустио уживању са Фани Лир. Њих двоје су отпутовали у Европу заједно са њеним пријатељем, коњичким потпоручником Николајем Савином који је био бонвиван. А кад су се вратили Никола је својој миљеници изнајмио целу вилу у Петербургу. Велики кнезови и кнегиње су имали сопствени капитал, јер су родитељи приликом рођења улагали одређену суму у хартије од вредности, тако да је детету камата служила као извор прихода. Поврх тога су добијали значајне суме новца за сопствене трошкове, али све то није било довољно за живот који је водио Никола са својом девојком, па је младић одлучио да прекрши још неколико вишевековних принципа руских великих кнезова. Овога пута је његов избор пао на лоповлук и светогрђе. Ни мање ни више.

Психијатријска дијагноза

Велика кнегиња Александра Јосифовна

Николина мајка, велика кнегиња Александра Јосифовна, била је вољена супруга великог кнеза Константина, другог сина императора Николаја I. Император Николај је имао истанчан укус када је реч о женској лепоти, и зато је био одушевљен снајом. За венчање јој је поклонио икону Пресвете Богородице која је као породична светиња чувана у скупоценом окову са брилијантима.

Велики кнез Николај Константинович са женом Надеждом Александровном у Ташкенту.

Како је касније утврдила истрага, једне априлске ноћи 1874. године Николај Константинович је истргнуо три брилијанта и послао их по своме ађутанту у залагаоницу. Да проблем буде већи, Никола је већ на првом саслушању ставио руку на Библију и заклео се да је невин, и све време је био у неподношљиво добром расположењу. „Нимало се не каје и није уопште свестан поступка, осим када већ не може да порекне, па и тада свака реч мора да му се чупа из уста. Само безосећајност, без иједне сузе. Заклињали смо га свим што је остало свето у њему да олакша себи судбину искреним признањем и покајањем, али ништа није помогло!“, написао је у дневнику Николин отац Константин Николајевич.

Велики кнез Константин Николајевич

Цео случај се прочуо у Петербургу, те је требало некако објаснити понашање великог кнеза. Изгледало је као добро решење прогласити га душевним болесником и конкретно клептоманом, што је и учињено.

Званични указ издат 11. децембра гласио је да велики кнез Николај Константинович „пати од поремећаја умних способности“. Формално је предат своме оцу на старање, а фактички у надлежност министра унутрашњих послова. Забрањено је помињање његовог имена у званичним документима, а наследство које му је припадало додељено је млађој браћи. Лишен је свих титула и награда, избрисан је и са спискова свог пука. Имао је 24 године када је доживотно протеран из Петербурга. Додуше, сачувао је титулу великог кнеза и све до 1917. године је фигурирао на списковима представника императорског рода. Поред тога, годишње је добијао 12.000 рубаља на име издржавања, али то је за његове приходе била кап у мору. Пред крај живота је Никола зарађивао 1,4 милиона рубаља годишње, јер су сви његови пословни пројекти остваривали велики профит.

Да ли је велики кнез Николај Константинович био умоболан?

Руски император Александар II Николајевич са супругом Маријом Александровом.

Откако је проглашен за умоболног велики кнез се много селио. Живео је најпре у Самари, затим на Криму, па у Владимирској губернији, у Умању (код Кијева), близу Винице у Подољској губернији, и најзад у Оренбургу. И даље је био почасни члан Императорског географског друштва, писао је научне радове о Средњој Азији, коју је планирао да развија откако је био у Хиванском походу. У Оренбургу се 1878. године венчао са племкињом Надеждом Дрејер. Када се у Петербургу сазнало за тај брак, Свети синод га је званично раскинуо, али Николи и Надежди то није сметало. Коначно је 1880. премештен у Сабљино, ближе Петербургу. Сва је прилика да се његов отац Константин Николајевич потајно надао да ће сину ускоро бити опроштено недолично понашање.

Руски император Александар III

Али када је 1881. године убијен император, испоставило се да наследник руског трона нема намеру било шта да опрости своме брату од стрица. Александар III је забранио Николи да дође на сахрану, а Никола је заузврат одбио да положи заклетву на верност новом императору. Тај скандал је можда био и већи од крађе брилијаната, јер је политичка конфронтација могла донети Николи „имиџ“ мученика и дисидента. Због тога је поново потврђено да је он душевни болесник.

Велики кнез Константин Николајевич са породицом.

Најпре је затворен у тврђаву из безбедносно-политичких побуда, а затим је препоручено да се пошаље у прогонство негде у велики град, где би сваки његов испад могао бити лако протумачен као последица лудила. Тако је Николај Константинович послат у Ташкент, а за њим је у тај град отишла и Надежда Дрејер.

Николај Константинович је живео у Ташкенту до своје смрти 1918. године.

Још је био жив када је избила револуција 1917. године. Тада је подигао црвену заставу изнад своје резиденције, а новом премијеру и свом старом пријатељу Александру Керенском је послао телеграм са честитком. „Кнез Искандер“ је умро 14. јануара 1918. године од упале плућа.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“