Симболи Победе у Другом светском рату: Чувена совјетска војна техника

Легендарни ловачки авион „Ишачок“

И-16 – Потпоручник Виктор Талалихин, војни пилот, заменик командира ескадриле 177. ловачког авијацијског пука, Херој Совјетског Савеза. Он је међу првима у СССР-у извео ноћни таран изнад Москве. Погинуо је 27. октобра 1941. године у ваздушном боју близу Подољска. Имао је тада 23 године.

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније/Василиј Малишев/Sputnik

Шпанци су му дали надимак „Mosca“ (Мува), Кинези „Ластавица“, а Јапанци „Abu“ (Штркаљ). У Совјетском Савезу је ловац И-16 „Поликарпов“ био познат под надимком „Ишачок“ (Магаре). У првим данима рата ови авиони су пресретали немачке авионе и често их таранирали. Први таран ловцем И-16 извео је пилот Иван Иванов само 25 минута након почетка рата (22. јуна 1941)!

Таран који је авионом И-16 извео пилот Виктор Талалихин ушао је у историју. У ноћи између 6. и 7. августа 1941. године потпоручник Талалихин је добио наређење да полети у пресретање немачких бомбардера. Близу села Кузњечики, буквално неколико километара од Москве, налетео је на Heinel He 111 који је отворио на њега митраљеску ватру. Виктор је одлучио да таранира бомбардер. Зарио му се у реп и успешно искочио падобраном. За овај подвиг Талалихин је добио звање Хероја Совјетског Савеза.

Ловац којим је било најлакше управљати

Јак-3 – Командир ескадриле „Нормандија-Неман“ мајор Жан Луи Тулан издаје пилоту борбени задатак. Западни фронт.

Сергеј Лоскутов/Sputnik

У јуну 1945. године пилоти из пука „Нормандија-Неман“ спустили су ловце Јак-3 на аеродром Ле Бурже у Француској. Ти авиони су били у оно време најлакши за управљање и имали су најбоље маневарске могућности. Французи су хтели да лете само у њима. Француски пилоти су у авионима Јак-3 учествовали у ослобађању Литваније у новембру 1944. и у борбама у Источној Пруској 1945. године. СССР је крајем рата поклонио Француској 40 ових летелица. Једна од њих и данас стоји у Музеју авијације у Ле Буржеу.

Утвара у оклопу

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније

Тенк КВ-1 (иницијали Климента Ворошилова, совјетског народног комесара за одбрану) добио је надимак „Утвара“ („Gespenst“). Он је за Немце заиста био велико изненађење. Тежио је 47 тона и имао оклоп дебљине 75 мм, што значи да га у том периоду рата фактички није било могуће пробити. Ти тенкови су 1941. и 1942. године били озбиљна препрека Немцима на Западном фронту. У Бици код Расејњаја (данашња Литванија) у јуну 1941. године један тенк КВ је два дана и две ноћи држао под блокадом целу немачку војну колону.

Тенк који је преокренуо ток рата

На медаљи „За одбрану Москве“ приказан је тенк Т-34 са зидинама Кремља у позадини.

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније; Fdutil (CC BY-SA 3.0)

Т-34 је један од најпрепознатљивијих симбола Другог светског рата, и уједно је и совјетски тенк са најмасовнијом серијском производњом. Само на Уралу (у Нижњем Тагилу, Чељабинску и Свердловску, тј. данашњем Јекатеринбургу) од 1942. до 1944. године произведено је око 25.000 „тридесет четворки“. Тенкови Т-34 склапани су и у Харкову, Горком (Нижњем Новгороду), Стаљинграду (Волгограду) и Омску.

На северу Московске области постоји музеј Т-34. То је једини музеј на свету који је посвећен једном моделу тенка. Управо овде, у атару села Шолохово, свега 30 километара од Кремља, заустављена је немачка офанзива. У контраофанзиви Црвене армије посебну улогу су одиграли нови совјетски средњи тенкови Т-34. Помоћу њих је непријатељ одбачен на 250 километара од главног града. Само једна посада на челу са натпоручником Дмитријем Лаврињенком („тенковским асом“) за два месеца одбране Москве је уништила педесетак немачких тенкова.

Чамац пројекта 1125. Овај чамац је учествовао непосредно у Стаљинградској бици у јесен 1942. Немци су га потопили док су из њега искрцавани рањеници код Северног пристаништа. Данас је рестауриран и чува се у музеју војне технике близу Јекатеринбурга.

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније

„Куполе тенка Т-34 монтиране су и на друге моделе војне технике, на пример на речне оклопне чамце пројеката 1124 и 1125 Дунавске и Волшке флотиле, због чега су ти чамци добили назив ’речни тенкови’“, каже Григориј Пављуков, начелник одељења за екскурзије у Музејском комплексу УГМК.

Топ на гусеницама

ИСУ-152

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније

У Курској бици први пут су учествовала и тешка самоходна оруђа СУ-152 (са топом калибра 152 мм) направљена на бази тенка КВ-1. Она су коришћена против немачких „Тигрова“ и „Пантера“, због чега су и добила надимак „отварач за конзерве“. Када је Црвена армија 1944. године уместо застарелих тенкова КВ-1 добила ИС-2 („Јосиф Стаљин“), најмоћнији тенк Совјетског Савеза са оклопом дебљине 120 мм и топом калибра 122 мм, онда су и самоходна оруђа почела да се праве на његовој бази. Тако су се појавила оруђа ИСУ-122 (са топом калибра 122 мм) и ИСУ-152 (152 мм).

„Каћуша“

Разорна паљба гардијских минобацача у Берлину. Велики отаџбински рат (1941-1945).

Sputnik

„Каћуша“ је надимак за вишецевни бацач ракета БМ-13. „Паљба из тог оружја личила је на ураган“ – тако су немачке новине описивале разорно дејство „Каћуше“. Плотунска ракетна паљба има стравичну моћ. Ударни таласи после експлозије неколико пројектила сударају се и руше све на своме путу. Поред тога, паљба из „Каћуше“ је одјекивала на карактеристичан начин. Немци су јој због тога дали надимак „Стаљинове оргуље“. „Каћуше“ су коришћене до краја рата, од Москве су стигле до Берлина и постале незаобилазни симбол Победе.

Са колхоза право на фронт

ГАЗ-ММ, Лењинград 1942. Камиони превозе храну преко Ладошког језера.

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније; ТАСС

У време рата је и цивилна техника прерађивана за потребе армије и слата на фронт. Камиони ГАЗ-АА и модификација ГАЗ-ММ могли су превозити тону и по терета. Они су такође постали симбол ратног периода. Направљен је огроман број ових возила. Пре рата је произведено око милион машина за потребе народне привреде, а у току рата се производња није прекидала, с тим што се штедело на металу па су уместо врата качене завесице од тканине, а кабине су прављене од дрвета, без фарова или са једним фаром.

Оклопљена „овчица“

Оклопни воз „Московски метро“ класе БП-43.

Николај Коваљевски/Музеј војне технике Уралске рударско-металуршке компаније; Archive photo

Цивилне парне локомотиве и возови су такође служили на фронту. Без железничких пруга не би било могуће евакуисати две и по хиљаде фабрика, музеја и позоришта, и то већину у прва три месеца рата. Замислите само шта значи селити читаво предузеће са струговима, алатом и лабораторијама, и све то транспортовати две хиљаде километара!

„Ов“ је у то време била једна од најчешће коришћених парних локомотива. Од милоште су је звали „овчица“. Она је изгледала као минијатура у поређењу са џиновима серије „Э“ и „ФД“. Вукла је и ешелоне у евакуацији, и санитарне композиције, па чак и оклопне возове. Испоставило се да није било могуће ставити оклоп на друге локомотиве, јер су се под њима ломиле шине.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!